Bilo je nešto posebno u rivalstvu Rafaela Nadala i Novaka Đokovića u Rimu

Rafael Nadal i Novak Đoković su 2007. Bio sam tamo, spreman i čekao, na novinarskim mestima kada su 20-godišnji Španac i 19-godišnji Srbin šetali, pomalo ratoborno, u stari, drveni, boks Kampo Centrale.

Ovo je bilo četvrtfinale, runda koja se obično ne smatra gledanjem prvog lica od strane medija. Ali mesta u delu su bila puna za ovo. Čak su i grizli veterani poput Bada Kolinsa, tada 78-oro, bili podmetnuti na svoja mesta mnogo pre nego što je prva lopta udarena. Te godine sam delimično došao u Rim da bih imao priliku da vidim revanš epskog finala iz 2006. između Nadala i Rodžera Federera. Do proleća ’07, Nadal-Đoković se osećao skoro kao Titanik.

Budućnost tenisa je, činilo se, bila pred nama. Nadal je već bio pozdravljen kao kralj šljake, i to sa dobrim razlogom: bio je u drugoj fazi rekordnog niza pobeda u muškoj kategoriji od 81 meča na površini. Međutim, Đoković je, što bi Rafa kasnije rekao, „brzo dolazio u retrovizoru“. Dva meseca ranije u Majamiju prvi put je pobedio Nadala. Kasnije tog leta stigao bi do svog prvog velikog finala, na US Openu.

Mada, nije bio sasvim spreman za Rafu na prljavštini. Nadal je pobedio sa 6-2, 6-3, ali kao i mnogi njihovi mečevi koji su imali ubedljive rezultate, te brojke nisu donosile pravdu rivetingu i povremeno izvanrednom atleticizmu i pravljenju strelaca. Moje najživlje sećanje na popodne bilo je videti neke od onih grizlih novinara veterana ispred mene kako se vrte na svojim mestima u neverici, u punom nizu dobijaju Đokovića ili osvajača forhenda od Nadala.

„Veoma, veoma lep meč“, rekao je posle toga zadovoljni Rafa.

Kao što to često čini, pratio je taj trenutak olakšanja sa dozom stvarnosti.

„Dakle, Đoković je veoma, veoma dobar igrač“.

Razgovarao sam sa obojicom u Rimu te godine, i bio sam pogođen time koliko su oboje bili uvereni u svoj status i svoju budućnost. Đoković je čak rekao da očekuje da bude „sledeći igrač broj 1“. Da li je to značilo da je mislio da će ći tamo pre Rafe, koji je u to vreme bio br. 2 iza Federera? U svakom slučaju, Đokovićeve reči su bile gorivo za njihovo budno rivalstvo, i mačiji kašalj za strastvene kampove navijača koji su se već formirali oko njih.

Nekako su obojica, i njihovo rivalstvo, prevazišli sva naša očekivanja. Odigrali su 59 mečeva, a podelili ih što ravnomernije, 30 za Đokovića, 29 za Nadala. Znao sam da su „all-timers“ 2007. godine, ali mislim da tada nisam mogao ni da zamislim da će Nadal osvojiti 10 titula u Rimu, a Đoković šest, i da će se tamo i dalje takmičiti u dalekoj, futurističkoj 2024. godini. Da bi se to poklopilo, Karlos Alkaraz i Janik Grešnik će ipak morati da igraju na tim takmičenjima 2041.

Ali sve stvari, иak i Rafa-Nole, moraju da se zavrљe. Tridesetsedmogodišnji Nadal je prošle nedelje rekao zbogom Madridu, a on planira da uradi isto u Rimu ove nedelje. Dok se Đoković kotrlja kao nosilac broj 1, čak je i on počeo da nailazi na neke neočekivane, ali neizbežne, turbulencije u karijeri sa 36 godina.

Španac i Srbin su igrali klasične mečeve širom sveta – imali su ep, čini se, u svakoj luci. Ali za mene je bilo nečeg posebnog u njihovom rivalstvu u Rimu. Ovi mečevi su se bližili kraju dugog, napetog vođstva na Rolan Garosu, a viđeni su kao znaci šta bi moglo da se desi u Parizu. Uporedo sa dramom samog meča, Rim je takođe ponudio osećaj iščekivanja o većim stvarima koje dolaze. Nadal je lovio, a Đoković je bio lovac koji je postepeno zatvarao jaz. Dinamika nikada nije izgubila svoj fizz.

Do susreta njih dvojice u Parizu, Nadal se tipično distancirao od čopora, uključujući i Đokovića. Međutim, stvari su se manje rešavale u Rimu, a Đoković je često bio konkurentniji. Nadal vodi glavom tamo sa 6:3, ali su rezultati zamahivani napred-nazad u zavisnosti od toga ko je u tom trenutku imao prednost u rivalstvu. Čak su i njihovi mečevi u Rimu ponudili dosta cirkuskog atleticizma i pravljenja šuta koje samo oni mogu da stvore zajedno.

Određena podudaranja i trenuci štrči.

• Nadal i Đoković su 2009. igrali finale u Monte Karlu i Rimu, a potom su se nadoveћali na иetiri sata polufinala u Madridu. Ali njihov prvi set u Rimu, koji je otišao u taj-brejk, waje čista, mrtva ravnomerna destilacija njihovog guranja i povlačenja iz osnovne linije. Sećam se razočaranja u očima Đokovića pošto ga je izgubio. Tako blizu, ali i dalje za sada.
• Do 2011. On je bio usred pobedničkog niza od 48 mečeva, a upravo je pobedio Rafu u Madridu, utišavši špansku publiku. Mnogi su očekivali da će Rafa preokrenuti stvari u Rimu, ali Đoković je jednostavno bio predobi. Njegova pobeda od 6-4, 6-4 bila je klinička koliko i oni. Da li bi pobedio Rafu u Parizu da Federer nije prekinuo svoj niz u polufinalu? To je još uvek interesantno pitanje.
• Đoković je 2014. odigrao još jedan vrhunski meč i pobedio u još jednom finalu Rima nad Nadalom. Ovoga puta je primio najbolji udarac Rafe u prvom setu, i uzdigao svoj napad za pobedu u poslednja dva, 6-3, 6-3. Doduše, opet, Nadal ga je savladao nekoliko nedelja kasnije u finalu Rolan Garosa u četiri seta.
• Đoković je 2016. jahao visoko, na putu do Đoker slema, dok se Nadal borio da izađe iz pada koji je trajao više od godinu dana, pa je čak zarazio i svoju igru na šljaci. S tim da je Rafa nosilac tek peti, sastali su se u četvrtfinalu, ali je meč koji su odigrali bio među njihovim najukusnijom borbenom. Za mene, Đokovićevih 7-5, 7-6 (4) pobeda zauzima mesto u Top 5 od njihovih 59 susreta. Nadal je uradio sve što je znao da pobedi na šljaci, a Đoković je svaki put imao odgovor.

Posle toga, optimistični Nadal je to nazvao „prelepim mečom“, i rekao da se oseća „srećno i nesrećno u isto vreme“ da igra u istoj eri kao i Đoković. Izgubio je, ali ga je Đoković pogurao da pronađe nešto blizu najvišeg nivoa. U. 2017, Rafa bi završio br. 1 na svetu. Nadal je godinama gurao Đokovića da mu bude bolje u Rimu. Sada je Đoković uzvratio uslugu.

Nadal i Đokovićeva najsvežije, a najverovatnije i finale, susret u Rimu došli su 2021. godine. Nadal je pobedio u još jednom zabavnom trosedu koji je trajao skoro tri sata. Na putu do meča za titulu, Đoković je pobedio četvoricu protivnika koji su mu bili najmanje 10 godina mlađi — članovi onoga što je ATP naplaćivao kao „Sledeći gen“. U svom govoru posle finala, Đoković je bljesnuo osmehom na Nadala, i rekao: „Jasno, Rodžer, Rafa, i ja smo ponovo izmislili Sledećeg gena. MI SMO SLEDEĆI GEN!“

Bilo je teљko raspravljati se sa njim. Skoro dve decenije nakon što su se prvi put suočili u Rimu, i naterali te pisce da se okreću na svojim mestima, Rafa i Nole su i dalje bili zlatni standard muškog tenisa. U Foro Italiku, koliko i na bilo kom drugom terenu, gurali su i testirali i inspirisali jedni druge. U svojim mečevima u Večnom gradu proizveli su večni tenis – kao niko pre, i kao niko drugi više neće.