Marija Vainštajn je sanjala o odlasku u Ameriku na koledž. Rat u Ukrajini ju je ranije doveo tamo

Anzhelika Kotliantseva može sažeti svoj prvi utisak o Sjedinjenim Državama jednom rečju.

„Bezbednost.“

To je ono što je osećala kada je stigla iz Odese u Ukrajini, sa svoje dve ćerke, Marijom i Anom, nedugo nakon što je Rusija napala njenu zemlju početkom 2022. godine.

„Ostavili smo mog muža i nisam znala kada ću ga ponovo videti, ili da li ću ga ponovo videti“, kaže Kotlianstseva, koja je bila učiteljica u osnovnoj školi u Ukrajini. „Napustio sam svoju kuću i trebalo mi je četiri dana da stignem ovde. Jednom kada sam bio ovde, osećao sam sigurnost za sebe i svoje ćerke. „

Nakon putovanja ispunjenog napetošću koje ih je odvelo kroz Moldaviju, Rumuniju i Tursku, Kotlianstseva i njene ćerke konačno su sletele u naselje Mill Basin u Bruklinu, Njujork. Njen suprug, Oleksandr, ostao je jer je muškarcima bilo zabranjeno da napuste iznenada pogođenu Ukrajinu.

Ovaj haotični lanac događaja došao je kao poseban šok za stariju od tih ćerki, Mariju Vainshtein, koja je tada imala 13 godina. Dan pre nego što su prve ruske bombe počele da padaju na njen grad, pitala je svog profesora istorije da li misli da će biti rata.

„Rekla je da ne misli da će rat početi, jer poznaje istoriju“, kaže Vainshtein.

Ispostavilo se da je to bio poslednji put da je Marija razgovarala sa svojim učiteljem. Sledećeg jutra, kada je pitala majku kada idu u školu, majka joj je morala reći da „više nema škole, nema ničega“. Umesto toga, porodica bi se povukla u sklonište u podrumu u svojoj kući.

Tokom narednih sati i dana, Marija se brinula o tome gde bi sledeća bomba mogla pasti, i o tome šta se desilo sa njenom budućnošću.

„Plašila sam se za svoj život – kao, šta ako će bomba pasti na moju kuću?“ kaže ona. „Ali takođe sam se plašio za svoju budućnost, jer sam shvatio da je neće biti u Ukrajini nakon rata.“

Čak i pre rata, želeo sam da idem u Ameriku na koledž. To je bio moj početni cilj.

Brzo napred četiri godine, i Vainshtein, sada 17, je pronašao tu budućnost. Od ovog proleća, ona se približavala svom cilju da pohađa koledž u Sjedinjenim Državama. I tenis je odigrao važnu ulogu u dolasku ovde.

Sport nije bio nov za Mariju. Kao dete, imala je problema sa fokusiranjem očiju, pa joj je lekar preporučio da proba tenis, kako bi mogla da prati i prati loptu. U SAD-u, gde je bila preplavljena novim iskustvima i nije govorila jezik, sud bi postao utočište.

„U početku je ovde bilo veoma usamljeno“, kaže ona o svojim ranim nedeljama u SAD-u. „Samo sam se družila sa mamom i tetkom i njihovim prijateljima.“

U početku, škola nije bila mnogo bolja. Nervozna zbog govora engleskog jezika u razredu, zamolila je svoje nastavnike da je ne zovu. Srećom, jedan od tih nastavnika je odbio.

„Pitao sam ih da li mogu samo da podnesem zadatke, a da ne govorim, da uopšte ne učestvujem, i većina njih je rekla da“, kaže Marija. „Ali jedna dama je rekla ne, morao sam da se predstavim u razredu i učestvujem, i bio sam gurnut. Ispostavilo se da nisam bio tako loš kao što sam mislio. „

Odatle se njen engleski brzo poboljšao. Ipak, njeni kolege srednjoškolci bili su, možda ne iznenađujuće, manje nego saosećajni prema stanju nove devojke.

„Jedna osoba mi je rekla da moram da naučim engleski, a da bih to uradio, moram da se vratim u Ukrajinu, a onda se vratim ovde kada to saznam“, kaže ona. „Rekao sam: ‘To je ludo. Ne mogu da se vratim u Ukrajinu. Rat je na.'“

Umesto da ode u Ukrajinu, otišla je u Bronks.

Tamo se nalazi Centar za tenis i učenje Keri Lids i gde je Marija provela mnoga popodneva u protekle četiri godine. U 2022. godini, objekat sa 22 suda počeo je da bude domaćin Scholar Athlete Program, inicijativa koju je pokrenuo Nev Iork Junior Tennis and Learning (NYJTL) koja mladima pruža besplatnu tenisku i akademsku nastavu na osnovu njihove posvećenosti, ocene i finansijska situacija. Od 2026. godine, program ima otprilike 100 upisanih, uključujući Mariju.

Keri Lids je otvorio oči za Vainshtein, koji je igrao u klubu u Bruklinu sa klijentelom koja uglavnom govori ruski.

„Ovo mesto je mnogo bolje u smislu komunikacije i razvoja ne samo kao igrač, već i kao osoba“, kaže ona. „Mnogo više ljudi govori engleski, pa sam počeo da razgovaram sa svima.“

Zajedno sa teniskim klinikama, Scholar Athlete Program nudi akademsku podršku, časove životnih veština, planiranje karijere i pristup sportskim psiholozima.

Nedeljom sedimo i slušamo o određenoj veštini, kao što je kako da ostanemo mentalno u igri, kako da ostanemo mirni, da ostanemo fokusirani.

Ono što Vainshtein najviše voli u tenisu, međutim, je udaranje loptice teško, sa svojim zapadnim forhendom i dvoručnim bekhendom. Iako je upoznala koleginicu Ukrajinku Dajanu Jastremsku, ona vidi mnogo svoje igre, i sebe, u Beloruskinji Arini Sabalenki.

„Mislim da je smešna, i ona udara tako brzo,“Marija kaže o VTA je broj 1 igrač. „Ima puno video snimaka na kojima se srušila na sudu, vičući na ljude. I ja to radim, ali ne vičem na druge ljude. Uglavnom vičem na sebe.“

Vainshtein kreditira instruktore Cari Leeds za stavljanje više svrhe iza njenog udaranja.

„Pre nego što sam samo udario loptu, i to je to“, kaže ona. „Nema mentalne igre iza toga. Sada razmišljam o tome više nego nekada.“

Marijin trener, Rob Cizek, koji je ujedno i pomoćnik direktora za visoke performanse NIJTL-a, slaže se sa njenom samoprocjenom.

„Ona je prilično tvrdoglav igrač“, kaže Cizek. „Ona voli da uzme loptu rano. Kada sam je upoznao, nije mnogo razmišljala o tome ko igra i kako da im bude neprijatno. Sada razvija druge udarce, dodajući raznolikost, dodajući malo kriške i spina na svoj drugi servis. „

Vainshteinov napredak se pokazao u njenim rezultatima. Maturantica u srednjoj školi James Madison, vodila je teniski tim devojaka do svoje prve titule Atletske lige u javnoj školi u 46 godina. Ona se nada da će nastaviti da igra na koledžu sledeće godine. Skidmore i Amherst su među njenim najboljim izborima.

Jednako važno, Marija se nada da će nastaviti da uči i da će svoje nove veštine engleskog jezika raditi. Zajedno sa teniskim timom svoje škole, bila je i u timu koji je završio na drugom mestu u takmičenju „Mi ljudi“ u državi Njujork, gde se učenici testiraju na njihovo znanje o američkom Ustavu. Za Vainshtein, učenje o prošlosti njene usvojene zemlje dolazi lako.

„Stvarno sam dobra sa američkom istorijom jer je sve tako povezano i tako jednostavno“, kaže ona. „To se nikada nije promenilo. Sve vreme postoji samo jedan ustav. „

Za Marijinu majku, Anzhelika, SAD su pre svega bile o bezbednosti. To je bilo mesto gde su ona i njena porodica mogli da prežive. Keri Lids je pomogao da postane mesto gde i njena ćerka može da napreduje.

„Vidim kako se njene misli menjaju“, kaže ona o Mariiji tokom svog vremena u programu Scholar Athlete. „Oni pomažu deci da veruju u sebe i rastu, ne samo atletski, već i kao samouvereni ljudi i snažni ljudi, razmišljajući o svojoj budućnosti.“