Srbin je uradio sve što je mogao da pobedi u četvrtom kolu, možda po velikoj ceni.
Novak Đoković će narednih dana imati o mnogo šta da razmišlja, jer kuje zaveru za oporavak, oporavljanje i povratak od povrede kolena zadobijene tokom još jednog potpisa, maratonskog povratka – ovog puta, trijumfa u četvrtom kolu nad Franciskom Čerundolom na Rolan Garosu u ponedeljak.
Jedna od tema za diskusiju sigurno će biti njegova odluka da uzme maksimalnu količinu lekova za ubijanje bolova koje je zvanični doktor turnira bio spreman da pruži kako bi održao Đokovićevu nadu u životu u meču koji je izmicala, brzo.
Ta odluka ima neke zapanjujuće implikacije, ali su uglavnom ignorisane jer su svi pohvalili Đokovića u svetlu njegovog velikog uzvratnog uzvrata. Kada je turnir u utorak ujutru saopštio da se Đoković povukao sa takmičenja zbog „pocepanog medijalnog meniskusa desnog kolena“, ta vest je izazvala lamentacije i blistave počasti Đokovićevom borbenom duhu. Ali malo njih, ako se neko od uobičajenih osumnjičenih obratio slonu u sobi.
Da li su Đoković i negovatelji zvaničnog turnira napravili ogromnu grešku što su se u velikoj meri naslonili na lekove kako bi prebrodili meč?
Đokovićevu odluku zbunju na više nivoa, a najneodložnije je ono što njegova povreda sluti na Vimbldon.
Način na koji je Đoković vezivao događaje koji su oblikovali njegovu pobedu novinarima jasno je stavio do znanja da su to lekovi koji su omogućili njegovu transformaciju iz hoblovanja, boreći se sa braniocem titule u nešto poput superheroja, bez samo zaštitnog znaka „D“ na grudima.
„U suštini ceo peti set (ja) je bio skoro bez ikakvih bolova“, kaže on. „Drago mi je što sam bio u prilici da igram, a da nisam osetio taj bol koji sam osećao u dva i po seta“.
Ali po koju cenu? Ova povreda dovodi Đokovićevu neposrednu budućnost, možda čak i ostatak karijere, u opasnost. Đoković je odigrao hrabar meč, to je nesporno. Ali do sledećeg jutra, nastavak igre umesto da se Cerundolu da podrazumevano izgleda kao vežba loše procene, možda čak i oholost paragona škole „moje telo je moj hram“. Razumljivo je: Đoković ima 37 godina ali je i dalje rangiran kao br. 1 (pozicija koju će Jannik Sinner preuzeti dolazi u ponedeljak).
Čujken se vratio na trenutak do početka Đokovićevog velikog nagona da nadmaši rivale Rodžera Federera i Rafaela Nadala u grend slem knjizi rekorda. Ti napori su pojačani kada je Federer doživeo veoma sličnu povredu 2016. godine. Federeru su nedostajala tri od pet mejdžorova koji su usledili, a dodao bi još samo tri na svoj konačni rezultat (20).
Federer je povredio koleno na dobroćudan način, dok je crtao kupku za svoju decu u Melburnu u Australiji. Đoković je, nasuprot tome, održao svoju tenisku borbu i nastavio sa, kako je rekao, „manjim ograničenjima u mom kretanju“. Tako da niko u ovom trenutku ne može da kaže koliko bi povreda mogla da bude ozbiljnija jer je Đoković izabrao da bude vojnik.
„U suštini ceo peti set (ja) sam bio skoro bez ikakvih bolova“, rekao je Đoković. „Drago mi je što sam bio u prilici da igram, a da nisam osetio taj bol koji sam osećao u dva i po seta“.
Đokovićevu odluku zbunju na više nivoa, a najneodložnije je ono što njegova povreda sluti na Vimbldon. Dvadesetčetvorogodišnji šampion je tamo bio na prozivci, osvojio je četiri od poslednjih pet titula u singlu u Londonu. A tu su i Olimpijske igre, koje počinju u Parizu (sa teniskim takmičenjem na Rolan Garosu) 26.
Za veći deo sveta osvajanje olimpijske zlatne medalje je vrhunsko atletsko dostignuće. Kao srpski nacionalni heroj, Đoković je osvojio samo jednu medalju, bronzu. Goreo je da spakuje zlato, a ovo mu se uobliиilo kao poslednja љansa. Ko zna?
Ovo je bila veoma teška godina za Đokovića. Nije osvojio titulu od kraja 2023. godine, a od tada trči toplo-hladno – čak i u pojedinačnim mečevima, nema veze na turnirima. Nešto od toga svakako jeste zato što ima 37 godina i fokusiran je isključivo na velike događaje.
Iako katastrofalan, Đokovićev neuspeh u Parizu nije bio potpuno neočekivan. Priznao je da je poslednjih nekoliko nedelja osetio blagu nelagodnost u kolenu. Ali, rekao je: „Nisam imao povredu koja bi me se uopšte štekala.“
Obrazac držanja se brzo završioarly u drugom setu kada se Đoković okliznuo i izgubio nogu na nestabilnoj šljaci. Stegao je koleno i signalizirao svoju uznemirenost svojoj kutiji za goste pokretima rukama. Lečio se na terenu, i uneo neke antiinflamatorne lekove i, pretpostavlja se, ubice bolova.
„Dobio sam lekove, a onda sam posle završetka trećeg seta tražio više lekova i dobio sam ih“, objasnio je Đoković. Doktor je neprecizirane lekove obezbedio upozorenjem da više neće davati Đokoviću. Branilac titule je bio maksimalno iskasapljen.
Bilo je potrebno oko 45 minuta da počne drugi krug droge, do tada Đoković nije bio samo ponovo u sporu, već je i uzdigao.
Nakon što je priznao da su lekovi uradili svoj posao, držeći ga slobodnim bolom i sposobnim da održi visok nivo, on je izrazio očiglednu zabrinutost u scenariju: „Da, nikada ne znate šta će se desiti sutra.“
saas se nada da je Đoković zabavljen pozitivnom dijagnozom prošao neostvareno kada je jutro došlo, sa istrošenim medovima i rezultatima magnetne rezonance u rukama. Ovaj događaj bi ipak mogao da se završi proizvodnjom još jedne demonstracije Skoro bioničkih fizičkih kvaliteta Đokovića. To može da se završi i kao opominjuća priča o čoveku koji je uvek slušao svoje telo, sve dok ga njegova strast za osvajanjem nije izdala.
