Viši i novajlija na Univerzitetu Kolumbija dovodi nas u svoj užurbani svet.
Zdravo, moje ime je Michael Zheng.
Ja sam viši na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, i igram u muškom teniskom timu ovde. Trenutno sam rangiran 149. na ATP turneji. Tek smo dva meseca u novoj godini, ali već sam bio u Novoj Kaledoniji, Melburnu, Šarlotsvilu, Chapel Hillu, Ann Arboru, Dalasu i Prinstonu – i usput proslavio svoj 22. rođendan. Ovog proleća, nadam se da ću zaraditi diplomu, pomoći našem timu da se vrati u NCAAs Final Eight, i pokrenuti svoju profesionalnu karijeru puno radno vreme.
Kao što vidite, trenutno sam malo zauzet.
Ali takođe znam da je ovo posebno vreme u mom životu, i onaj koji mnogi sportisti ili studenti nemaju priliku da iskuse. Ispunjavam dva sna koja smo moji roditelji i ja delili još od kada sam bio klinac koji je išao u javnu školu u malom gradu u Nju Džersiju: Da dobijem najbolje obrazovanje koje naša usvojena zemlja može da ponudi i da postanem profesionalni teniser.
Želeo bih da podelim to iskustvo sa vama u narednih nekoliko meseci, tako da ću voditi dnevnik dok idem. Ovo je moj prvi unos.
Pogledajte ovaj post na Instagramu
Daću vam neku pozadinu za početak. Moji roditelji, Joe i Mei, emigrirali su iz Hubeija, Kina, u SAD početkom 2000-ih, a ja sam rođen u Chesapeakeu, Va., 2004. godine. Posle tri meseca, nekako su me poslali nazad u Kinu, gde sam živeo sa sestrom mog oca, a kada sam imao oko dva, preselili smo se u Montville, Nj.
Moji roditelji oboje rade u IT-u. Moj tata je samouki teniser koji je igru pokupio u svojim srednjim 20-im u SAD-u. Nazvao me je po dve svoje omiljene sportske zvezde, Michael Chang i Michael Jordan; Uživao je gledajući ih oboje, i nekako ih je koristio kao inspiraciju. On je bio zaista veliki na teniski san za mene, i stalno smo igrali. Bio je to veliki trenutak za mene kada sam ga konačno pobedio sa 13 godina.
Kao i mnogi imigranti prve generacije, on i moja mama su želeli najbolji život za mene u ovoj zemlji – najbolje škole, najbolji teniski trening. Imao sam uspeha kao junior, i napravio finale Vimbldona dečaka u 2022. Tako da se neki ljudi pitaju zašto sam izabrao Kolumbiju, univerzitet Ivi League koji ne nudi atletske stipendije, preko desetak drugih škola sa poznatijim teniskim programima. Iz teniske perspektive, to je imalo smisla za mene, jer je muški trener, Hauvi Endelman, imao talenat da svoje igrače bolje u vreme kada su bili ovde. Svi u timu su se uvek poboljšavali.
Znam da mnogi momci sa profesionalnim aspiracijama nisu krenuli putem kojim sam ja krenuo. Između treninga, učim, pišem radove, držim prezentacije – ja sam glavni psiholog – i živim u studentskom domu u Njujorku, koji nije Meka za naš sport, posebno zimi. Kada sam krenuo na koledž, nisam imao pojma da ću biti u poziciji u kojoj ću odlučivati da li da se okrenem profesionalac ili ne. Ali ne žalim. Naš tim je osvojio Ivies dva puta, Ja sam osvojio dve NCAA singl titule, i svaki semestar moja vera u moju igru je rasla. Kada diplomiram, Osetiću taj mir da mogu da idem pro kad god i imam diplomu.
Zheng je takođe postao prvi čovek iz škole Ivi League koji je osvojio titulu u singlu u 102 godine.
Ali prva dva meseca 2026. godine bila su na drugom nivou. Osvojio sam tri meča da bih se kvalifikovao za Otvoreno prvenstvo Australije, a zatim sam osvojio svoj prvi meč u glavnom žrebu, nad Sebastijanom Kordom, igračem kojeg sam gledao godinama. Takođe sam naučio tonu o tome kakav je život kao profesionalac i šta treba da poboljšam.
Ne želim da kažem da su kvalifikacije i pobeda nad Kordom bili neočekivani, jer sam dolazio sa puno samopouzdanja, pobeđivao sam u mnogo mečeva na koledžu i nivou Challengera. Dovoljno sam trenirao sa vrhunskim momcima da znam da sam igrao blisko sa njima. I znam da se tenis zaista svodi na nekoliko poena tu i tamo. Pa sam bio kao, znate, zašto ne? Zašto ne mogu da trčim ovde? Pobede su samo ojačale da je moja igra tamo sa nekim od najboljih igrača na svetu.
Ali gubici su takođe ojačali da ima posla i da neće sve biti glatko. Povredio sam aduktora u Australiji, a Korda mi se osvetio u Dalasu. Moj servis i povratak moraju biti bolji ako ću uspeti na najvišem nivou. U drugom Korda meču, imao sam problema samo stavljajući reket na njegov servis.
Takođe sam naučio da pobeda čini život na putu mnogo lakšim. To je definitivno težak način života. Ako vam ide dobro, to je sjajno. Ali putujete iz nedelje u nedelju na sva ta različita mesta, i nemate pojma kako ćete to uraditi. Možete izgubiti prvu rundu, možete izgubiti u kvalifikacijama, a to postaje grind, pogotovo ako putujete sami.
Timska atmosfera na koledžu je veoma zabavna, pa čak i ako izgubite, imate druge momke koji će vas podržati. U profesionalcima, na putu, može biti teško pratiti šta se dešava. Kada izgubite, krenete na novo mesto, pokušate da pronađete treninge ili igrate utakmice, vratite se u hotel, umorni ste, jedete, tuširate se, to može proći veoma brzo.
Pogledajte ovaj post na Instagramu
Sve to je dug način da se kaže da vam profesionalni život daje puno motivacije da nastavite da pobeđujete i ostanete u remija koliko god možete.
Radujem se izazovu. Volim da putujem i vidim nova mesta, a sada se nadam da će moj sledeći profesionalni turnir biti u jednom od najlepših mesta za igru, Indijan Vels. Vratiću se tada sa ažuriranjem sa puta.—Majkl
