Taj vrisak se mogao čuti nakon prvog brejka u drugom setu, kada je otišao na 1-2 i servirao
CSrpskohrvatski / srpskohrvatski Bila mu je potrebna prekretnica nakon prvog seta meča i našao ga je vrištanje. Španac je sa besom slavio brejk koji ga je stavio u finale Otvorenog prvenstva Australije, svestan da to nije bio samo prekid: to je bio znak. Za njega i za drugu stranu mreže. Sa klupe su ga uporno gurali —“Da te vidim, da te vidim!“ — U potrazi za aktiviranjem te vatre koja tako često menja velike igre.
Scenario je do tada bio jasan. Novak Đoković, čvrst, hirurški, daleko iznad u prvom setu, nametnuo je svoj zakon sa hladnoćom nekoga ko je proživeo hiljadu finala. Karlos Alkaraz, donekle zahvaćen od samog početka, veslao je uza zid koji ništa nije odavao. Ali tenis je takođe o emocionalnim pulsevima, i to je mesto gde je Karlos odlučio da udari.
Brejk u drugom setu promenio pejzaž. Alkaraz je podigao brzinu, počeo da komanduje servisom, da oslobodi ruku sa osnovne linije i, iznad svega, da dozvoli da se čuje. Svaki „idemo“ je bila direktna poruka Đokoviću: meč je ušao u drugo polje. Španac nije samo tražio da izjednači rezultat, već i da se učini vidljivim, neprijatnim, prisutnim.
Zanimljiva situacija
Finale Otvorenog prvenstva Australije tada je otvoreno u kanalu. Đoković je i dalje bio Đoković, ali Alkaraz je već bio uključen. U Melburnu, Karlos je uzviknuo svoju pauzu. I, po prvi put, Novak je morao da sluša.
