Katalonka, koja je imala ozbiljnu povredu ramena, prošla je svoj prvi veliki kvalifikator
Španski ženski tenis konačno je kvalifikovao četiri igračice u finalnom žrebu Otvorenog prvenstva Australije 2026. Guiomar Maristany Zuleta de Reales, 26 godina i rangiran 184 u VTA, je ostvario svoju kartu prolaskom kvalifikacione faze majora po prvi put. Katalonac sedi sa MARCA da razmotri svoj podvig i razgovara o tome kako je proces bio da se postigne elitu reketa sporta.
Pitanje. Može li se reći da je protiv Elvine Kalieve ostvarila najvažniju pobedu u karijeri?
Odgovor. Da, istina je da sam veoma srećan jer je to ostvarenje sna. Iza toga je puno posla zajedno sa mojim timom. To su bile tri veoma teške kvalifikacione utakmice i osećam se zadovoljan kako sam uspeo svoje živce. Sačuvajte, nastavite.
Zašto je vaš skok došao tako kasno?
R. Kasnije sam sazreo, mada je takođe istina da sam zaustavljen skoro godinu i po dana (od 20 do 22) zbog veoma duge povrede ramena, grudnog nerva. To me je uhvatilo u komplikovanim godinama, jer tada možete napraviti taj skok. Prvi „grend slem“ sam igrao na Otvoreno prvenstvo 2024. godine. Ovo Otvoreno prvenstvo Australije je moj šesti veliki. Veoma sam zadovoljan svojom evolucijom jer sam naučio da upravljam teškim trenucima igara.
P. Kada ste bili daleko od takmičenja, da li ste ikada pomislili da više nećete igrati?
R. Bilo je komplikovano jer lekari nisu dobro razumeli gde je problem povrede. U stvari, poslednji doktor kod koga sam otišao mi je rekao da možda moje telo nije spremno da igra tenis. I to je bio težak udarac. Sada se osvrnem i osećam se ponosno. Ne znam da li bih trpio sve što sam pretrpeo. Pomoglo mi je to što je povreda počela u pandemiji i niko nije igrao, ali kada se takmičenje vratilo, morao sam da me zaustave još šest meseci. Prošao sam kroz teška vremena, i ja i moj tim, veoma srećan što sam ih prevazišao.
Poslednji lekar sam otišao kod ramena mi je rekao da možda moje telo nije spremno da igra tenis
Da li ste svesni da imate najduže ime u ženskoj konkurenciji?
R. Da, znam. Moje ime je već dugo i prezime moje majke je veoma dugo: Zuleta De Reales. Znam da je veoma teško za sudije da ga izgovore. U stvari, razmišljao sam o skraćivanju. To je problem za sudije, ali ja smatram da je smešno. To je nešto što me identifikuje. Loše je ukloniti prezime moje majke. Možda ću u nekom trenutku skratiti, ali za sada je i dalje ovako.
P: Kakvi su bili vaši počeci u tenisu?
R. Počeo sam oko šest godina u Tenis Barseloni. Mi smo četvoro braće i sestara i dvoje su stariji od mene. Potpisali su ih da igraju tenis i ja da igram skok. Moja braća su ga napustila i nastavio sam da igram.
P. Evo ga sa Karimom Peronom kao trenerom.
R. Moji treneri su Karim i Lourdes Dominguez. Poznaje me od detinjstva. Kada sam počeo, mislim da je Karim bio direktor teniske škole u Barseloni. Sa Lourdesom sam već osam godina. Oni su mi kao porodica.
Znam da je za sudije moje ime komplikovano jer je veoma dugo, ali smatram da je smešno
P: Da li ste kombinovali studije i tenis?
R. Počeo sam da studiram poslovnu administraciju i menadžment na daljinu. Uradio sam dva semestra i dao otkaz. Kada sam završio školu, prestao sam na dve godine jer sam išao u veoma tešku školu. Bilo je mnogo toga i bilo je teško kombinovati sa tenisom.
P: Koji su bili vaši najbolji rezultati u nižim kategorijama?
R. Uvek sam bio pomalo kamufliran. Kao dete sam igrao dobro i na španskom prvenstvu sam stigao do četvrtfinala jer je bilo ljudi koji su bili daleko superiorniji od mene. Osvojio sam prvenstvo Katalonije U15, kadet, junior i apsolutni. Tada je moje ime počelo da se čuje više, ali uvek sam išao malo nezapaženo i bio sam oduševljen.
Zar vam se ne sviđa pritisak medija?
R. Nije da mi se ne sviđa, ali ono što zaista volim je da prođem nezapaženo, igram tenis i pobedim, očigledno. Sve ostalo, volim da teče. Ni ja ne koristim mnogo društvenih mreža. Ono što volim je tenis i pobede. Ostalo, pa, malo prolazim.
Uvek sam prošao malo nezapaženo i oduševljen sam; ono što volim je da igram tenis i pobedim, ostalo Korak
P. Ima mnogo njegovih kolega u profesiji koji priznaju da su sujeverni. Jesi li?
R. Ne. U stvari, ja sam veoma verujuća osoba i sujeverje i verovanje ne idu ruku pod ruku.
P. Kada kažete da ste vernik, šta mislite?
R. Ja sam obrazovan u hrišćanstvu od malih nogu. Idem na misu nedeljom i mnogo verujem u Boga. Bilo bi malo nerealno biti sujeveran.
Ali da li mislite kada ste kod kuće?
R. Ne samo u Barseloni, već i ovde. U Barseloni se trudim da idem svaki dan u nedelji, jer imam parohiju veoma blizu kuće i uvek idemo. Kada sam na turnirima, ako mi zemlja dozvoljava, jer neki nisu katolici, idem nedeljom. Bio sam u Melburnu jednom. Ova nedelja zavisi od toga da li mogu da ga koordiniram ili ne.
Da li to što ste vernik proizašlo iz vremena kada ste bili u školi?
R. Dolazi mi za školu i za moju porodicu.
P. Kao dete da li sam se divio bilo kom igraču?
R. Volela sam Šarapovu i Anu Ivanović. Kao dečak, Federer, koga sam voleo zbog klase koju je imao.
Koji je sledeći san koji treba ispuniti?
R. Komplikovano je jer nije da volim da postavljam ciljeve. Više razmišljam o svakodnevnom životu, o nastavku poboljšanja. Pre nego što sam došao ovde, razgovarao sam o tome sa svojim psihologom da je više od cilja da budem u glavnom žrebu, izazov bio da prođe kvalifikacije. To je već ispunjeno. Najbliže bi bilo da uđete u top 100 i onda vidite šta će se desiti.
P: Gde imate postavljenu bazu za obuku?
R. Mnogo treniram u Tenis Barseloni jer sam član i igrač kluba. Ponekad idemo u Laietu po glinu. I za teško vreme, pre dolaska ovde, bili smo u Sant Joan Despi.
