Pedeset godina nakon što je osvojila svoj prvi Otvoreno prvenstvo, Kris Evert kaže da njeno nasleđe neće biti sadržano u slučaju trofeja

U leto 1975, zvezde poravnati za savršenu priliku za mene da konačno osvoji prvenstvo moje zemlje na Otvoreno prvenstvo.

Došavši u Njujork te sezone, već sam bio trostruki šampion – godinu dana ranije na Otvorenom prvenstvu Francuske i Vimbldonu, i ponovo u Parizu na proleće – dok još nisam imao 21 godinu. Posle četiri srceparajuća polufinalna poraza u moja prva četiri putovanja u Njujork, toliko sam želeo da se probije u mom domaćem majoru.

Bio sam oduševljen kada je Otvoreno prvenstvo Amerike napravio prelazak na zemljane terene te godine – i tako je ostalo u 1976 i 1977. Znao sam da je to moja najbolja podloga, a u leto 1975. bio sam usred pobedničkog niza od 125 mečeva na šljaci. Sama ta činjenica me je stajao malo viši svaki put kada sam hodao na terenu. Takmičar u meni će vam reći da je takođe bilo divno pobediti jednog od mojih rivala, Evonne Goolagong, u finalu u tri seta u Forest Hillsu. Ali kada razmišljam o tom nezaboravnom trčanju sada, 50 godina kasnije, moj najveći odlazak iz toga je gledajući u moju majku odmah nakon što sam pobedio i gledajući je kako jeca. Shvatio sam koliko joj je to značilo. Dok sada razmišljam o tome, želim da plačem. Bilo je veoma emotivno za mene da vidim da joj je toliko stalo do pobede njene ćerke na US Openu.

Moja porodica i vaspitanje su me učinili ne samo igračem kakav sam bio, već i osobom koja sam postao.

Bio sam jedan od petoro dece koju su odgajali moja majka, Colette, i moj tata, Jimmi, u Fort Lauderdaleu. Predavao je tenis i vodio objekat u teniskom centru Holidai Park. Moj tata je bio veoma dobar igrač koji je osvojio kanadsko prvenstvo 1947. godine. Mislio je da tenis može da nam donese zdrav život. On je bio moj trener, kao i moj otac, prvi put me je doveo u sport kada sam imao šest godina.

Iako tenis zaista nije bio izbor za mene ili bilo koga od moje četvoro braće i sestara, razlog zbog kojeg je moj tata nagovorio mene i moju braću i sestre da igramo tenis nije bio da budemo broj 1 na svetu ili da osvojimo velike titule, već da nam pruži sigurno utočište – da nas drži „podalje od ulica“, kako je on rekao. Svakodnevno smo išli u Holidai Park da igramo tenis posle škole, a moj tata nas je sve držao na oku – uključujući i ostalu decu.

Bio je veoma ponosan što je stvorio dva profesionalna sportista svetske klase u meni i mojoj sestri, Jeanne, koji su stigli do broja 9 u SAD i broja 28 u svetu. Ali on je bio isto tako srećan što je moja trojica braće i sestara svi dobili stipendije i igrao broj 1 za svoje fakultete. Svi smo bili veoma podržavaju jedni druge i nije bilo ljubomore među nama. Stavili smo porodicu na prvo mesto, i osećam taj uticaj do danas. Moj brat John i ja smo stvorili Evert Tennis Academy pre oko 30 godina, što je takođe porodično okruženje, uključujući roditelje i mentorstvo dece.

👉 GLEDAJTE: Akademija Life: Evert Tennis Academy

Moja majka i otac su odigrali različite, ali jednako značajne uloge u mom oblikovanju. Moja mama je bila najemotivniji član naše porodice, velikodušno se dobro brinula o svim našim drugim potrebama, uključujući druženje, akademike i naše obroke. Moj tata oblikovao moju igru i bio je ključan u mom uspehu. Bio je dobar u tome da ne vrši pritisak na mene da pobedim. Imao sam sreće što sam imao dva roditelja koji su mi obojica preneli svoje najbolje kvalitete.

Filozofija mog oca bila je da se brine o svoj svojoj deci dok smo vežbali i družili se sa drugom decom u Holidai Parku. Ja, i bezbroj drugih, imali smo koristi od očeve mudrosti, na teniskom terenu i van njega – i taj duh i danas traje tokom igre. Mnogo onoga što nam je usadio su iste vrednosti koje pokreću misiju Fondacije USTA, kojom sam predsedavao od 2019. godine i u kojoj izuzetno uživam.

Mogu se odnositi na mlade ljude koji su uključeni u USTA fondaciju, jer sam imao prilike koje mnogi od njih nikada ranije nisu dobili. Posetio sam mnoge lokacije na kojima se ova deca igraju, video programe u kojima su deo i bio na Zoom sesijama sa njima. Fondacija je svrsishodna – i to ne samo o tenisu. Neki od naših mladih ljudi su nastavili da igraju profesionalno i uspevaju na visokom nivou, uključujući Frances Tiafoe. Ali mnogi drugi dobiti stipendije za koledž, dobre smjernice i obuku za posao. Možda će im Fondacija pomoći kada budu imali 12 godina, ali ovo je njihova budućnost. Želimo da mladi ljudi budu deo organizacija koje podržavamo kada imaju 16, 18 godina i još dalje.

Duboko verujem u ono što USTA fondacija radi. To je korisno za mene da utiče na nečiji život i da pokuša da otvori vrata za njih. Vraća se na to kako sam odrastao, na roditeljski uticaj. Moja mama je bila euharistijska sveštenik, dajući svetu pričest ljudima u staračkim domovima i donoseći svu našu korišćenu odeću na mesta pomažući manje srećnima. Moj otac bi davao besplatne klinike i snabdevao decu besplatnim reketima i loptama. Vraćanje je bilo ukorijenjeno u meni, i zato je rad sa USTA fondacijom pogodio blizu kuće.

Dok sam bio blagosloven da osvoji 18 grend slem singl titule i dostigne svetski broj 1, nasleđe nadam se da će ostaviti nije sadržano u vitrini trofeja. Pedeset godina nakon tog sudbonosnog napora Forest Hillsa, osvrćem se i razmišljam o onima koji su mi pomogli da stignem tamo. Mislim na svoje roditelje i braću i sestre – i kako se šampioni grade i na terenu i van njega. Sve je moguće kada se mladim ljudima pruži prilika, a za buduće generacije ono što je moja porodica učinila za mene je moj način da to platim napred.

Ako imate sreću, trebalo bi da je širite okolo. Od svih lekcija koje su me roditelji naučili, to je možda najneprocenjivija.

—Kris Evert