Uvodnik Pabla Parre o Karlosu Alkarazu u Radio MARCA’s SCOREBOARD
način, način na koji se nešto izvršava ili se dešava, deo i maniri nekoga. Poslednjih dana i nedelja, kao rezultat dokumentarnog filma koji je snimio Carlitos Alcaraz, bilo je mnogo ljudi koji su se usudili da sude šta Karlos Alkaraz mora da uradi u svom životu i ono što ne morate da radite.
Bilo je ljudi koji kažu da je obavezno da Karlos Alkaraz bude spreman da preuzme žrtve koje dolaze sa najboljim u istoriji u svetu tenisa ili pokušati da sedi za stolom Velike trojke. Postoje ljudi koji veruju da Karlos Alkaraz mora da žrtvuje ceo svoj život da bi bio teniser. Postoje ljudi koji veruju da Karlos Alkaraz mora da jede pirinač, piletinu, povrće i mahunarke jer je najbolji u istoriji tenisa.
Postoje ljudi koji veruju da Karlos Alkaraz ne može da živi kao 20-godišnji dečak jer je najbolji na svetu koristeći reket. Postoje ljudi koji tako misle i u izvesnoj meri ja to mogu da razumem. Čini mi se da je to razumljiv stav. Takođe bih voleo da budem najbolji u istoriji u onome što radim. Sada, ako ste videli dokumentarac, neću previše spoilati, ali ovo je deo koji je procurio.
Postoje ljudi koji zaboravljaju da je Alcaraz 20-godišnji dečak jer je najbolji na svetu
Karlos Alkaraz kaže da ne zna da li je spreman da napravi sve žrtve koje treba da se učine da bi bio deo Velike trojke ili da sedi za istim stolom. I pitam se, Ko sam ja? Ili ko ste vi, slušalac Radio Super Sport? Da proceni da li je Alkaraz spreman da podnese te žrtve ili ne. A šta znate o Alcarazovom životu?
Možda mu se više isplati da osvoji ono što osvoji u svojoj karijeri, što usput nije osvojio malo, eh. Zaradite ono što zaradite u svojoj karijeri i jedite šta god želite. Možda mu se više isplati posle Rolan Garosa ili posle Vimbldona da ode četiri ili pet dana sa svojim prijateljima na brodu za Ibizu. Ne osvajanje tog turnira, ali uzimajući to iskustvo za sebe. Možda moramo da shvatimo da Karlos Alkaraz uzima tenis kao posao, a ne kao način života.
Đoković, Nadal, Federer… i Alkaraz?
To je super respektabilno posvećenost koju su imali Federer, Nadal i Đoković tokom svoje karijere. To je respektabilno i zadivljujuće, veoma divno, ali je takođe respektabilno da Karlos Alkaraz radi šta god hoće. Tenis može biti vaš posao. Karlos Alkaraz ne mora da bude samo Alkaraz, teniser. To bi mogao biti i Karlos.
On takođe može biti momak koji kada nema konkurenciju izlazi sa svojim prijateljima. On takođe može biti momak koji kada uspe da osvoji Rolan Garos slavi kako mu se prohtije, a ako želi da večera u čaši, onda bi trebalo da večera u čaši. Moći ću da sudim, barem je to malo moj posao, teniski nivo Alkaraza. Moći ću da kažem: „Hej, vidi, danas je bilo bolje protiv njega.
On će otići, očigledno, jer je klinac koji ima 20 ili 21 godinu. Pa ipak, pogledaj sve što je osvojio, ha? Dakle, mi ovde sudimo da li lice treba da spava više ili manje i u njegovim godinama ne znam koliko titula Đoković ili Nadal bi imali, ali mnogi teniseri bi potpisali polovinu onoga što je Carlitos zaradio jede ono što želi kod kuće i spava u istom krevetu kao kad je imao 12 ili 13 godina. Ne znam, stvarno to mislim.
Kada uđete malo dublje u ljudski um, profesionalci vam pomažu da razumete, Razdvajanje onoga što je vaš život od onoga što je vaš rad i da postoje žrtve koje morate da napravite u svom životu da biste bili najbolji u nečemu i sigurno tajna njegovog života ili života nije u tome da bude najbolji, već u tome da bude srećan. A ako je Karlos Alkaraz ovako srećan, ko smo mi?
Naravno Voleo bih da Karlos Alkaraz osvoji sve grend slemove. Voleo bih, proslavio bih ih. On bi bio još jedan u proslavi. Ali ako misli da nije spreman da se žrtvuje sa pokušajem ili osvajanjem četiri majora svake godine, neka bude srećan, što je ono što je važno. Ne znam koliko će postići, ali siguran sam da na svoj način i na njegov način ima mnogo ljudi koji bi već potpisali njegovu karijeru na njihovom semaforu.
