Može li Srbin, kao Amerikanac na 1991 Otvoreno prvenstvo, zabeležiti retku pobedu nad Father Time?
Ovo su dani koji iskušavaju dušu Novaka Đokovića, što nije lak podvig s obzirom na stoicizam srpskog vojnika.
Đoković nije osvojio titulu u singlu od Olimpijskih igara u Parizu prošlog leta. Izgubio je svoj prvi meč u svoja dva poslednja turnira, oba važna Masters događaja / grend slem podešavanja. Obojica koji su ga pobedili, Alejandro Tabilo i Matteo Arnaldi, rangirani su izvan Top 30.
„To je potpuno drugačiji osećaj od onoga što sam imao u više od 20 godina profesionalnog tenisa“, priznao je Đoković nakon što je apsorbovao svoj poslednji poraz, u Madridu. „Neka vrsta nove stvarnosti za mene“
Zatim, miran kao i uvek, dodade: „Gledajte, ne mogu da sedim ovde i žalim se na svoju karijeru ili bilo šta drugo. Ja to ne radim. „
Đoković zaslužuje pohvale. On zaslužuje empatiju. On zaslužuje vrhunsko, zdravo telo koje ga je, čini se, napustilo dok se približavao – a zatim preskočio – prepreku svoje 37. godine. Đoković je stigao do polufinala na Otvorenom prvenstvu Australije pre nego što je ponovo doživio ekvivalent metala od krvi i mesa, ovog puta suza mišića u levoj nozi. Kasnije, infekcija oka koja je ometala njegov nastup u finalu Majami Opena.
Đoković zaslužuje mnogo stvari, a neki bi čak mogli reći da zaslužuje da osvoji taj 100. turnir (on je zaglibio u 99), i 25. major koji bi ga učinio neprikosnovenim, zvezdicom bez grend slem šampiona svih vremena (trenutno je izjednačen sa Margaret Kort).
Naravno, sport, ultimativna meritokratija, ne funkcioniše na taj način. Ali Đoković zaslužuje još jedan trenutak slave – trenutak Džimija Konorsa. Zadivljujuća, neverovatna vožnja na velikoj sceni kada je konsenzusno mišljenje da on više nije relevantan. Đoković još nije sasvim tamo, ali onda tenis je brzo kretanje, amnezija zasnovan poduhvat.
Zagrljen od strane senzacije voli publike u Njujorku, 39-godišnji Konors povered svoj put do 1991 Otvoreno prvenstvo polufinale.
Konors, koji je osvojio 109 titula, uključujući osam singlova majora, okrenuo 39 tokom 1991 Otvoreno prvenstvo, koji je ušao kao vajld karta zbog rangiranja br. 174. Zagrljen od strane njujorške publike koja voli senzaciju, stigao je do polufinala – radeći na navijačima svojim bombastičnim ludorijama, zapanjujući protivnike i ispreplićući globalnu publiku u pokušaju da zabeleži retku pobedu nad očevim vremenom.
Ali Connors nije bio jedini heroj koji je napustio scenu sa padom mikrofona. Ultimativni primer je pružio taj drugi stoik, Pit Sampras. U 2002, sa samo 31 godina, najplodniji od svih muških grend slem šampiona (13 titula, u to vreme) je očigledno klizi.
Sampras je pao na broj 17 od strane Otvoreno prvenstvo. Ali vođen neizrečenim unutrašnjim uverenjem da još uvek ima veliku pobedu u sebi, on je savladao sopstvene sumnje i sumnje drugih i neočekivano osvojio turnir – i nikada više nije zamahnuo reketom u besu.
Čovek od koga je Sampras uzeo svoju funtu mesa u tom finalu bio je Andre Agassi, koji će uskoro prirediti spektakularan oproštaj. On je rangiran br. 39 kada je igrao svoj poslednji meč na 2006 Otvoreno prvenstvo. Svako ko je bio svedok njegovog poraza u četvrtom kolu od Bendžamina Bekera – ili govora o penziji koji je tada održao na terenu – nikada neće zaboraviti taj emotivni, inspirativni trenutak.
Suviše je rano da se predvidi Đokovićeva penzija. Ili jeste? Sam čovek je bio izuzetno iskren i neuobičajeno jezgrovit u svom intervjuu posle meča u Madridu. On je priznao da je ovo možda bio njegov poslednji nastup kao igrač u španskoj prestonici. Takođe je podsetio sve na svoju još uvek netaknutu, sveobuhvatnu ambiciju.
„Govorio sam mnogo puta, (grend slemovi) su najvažniji turniri za mene i oni na kojima zaista želim da igram najbolji tenis“, rekao je on. „Nisam siguran da li ću to moći da uradim na Rolan Garosu, ali daću sve od sebe.“
Sumnja u Đokovićevu procenu bila je opipljiva, svaka konfuzija oseća moduliranu i zaštićenu furnirom razumnosti. Ali on je takođe rekao o svom nedavnom padu i šta to sluti: „Pretpostavljam, (to je) krug života i karijere. . . Na kraju će se to dogoditi. „
Đoković ne „treba“ još jedan veliki naslov, ili „Connors trenutak,“Ništa više nego Tejlor Svift treba još jedan No. 1 hit. Ali zar ne bi bilo zadovoljavajuće i prikladno za Đokovićevu karijeru da se završi u naletu slave?
