Poznanik kada je počeo da istražuje svoju tenisku knjigu, „Hard Courts“, Džon je evoluirao u prijatelja i, često, sparing partnera.
Džon Fajnštajn, peripatetični sportski novinar, autor i komentator koji je većinu svoje karijere proveo povezan sa Vašington post, umro u 69. godini u četvrtak, 13. marta. Njegov brat, Robert, rekao je da je uzrok verovatno bio srčani udar.
Feinstein je već bio najprodavaniji autor 1991. godine kada je pomogao da se tenis dalje uvede u sportski mejnstrim objavljivanjem svog savjesno prijavljenog portreta sporta koji doživljava rastuće bolove, Tvrdi tereni: Stvarni život na profesionalnim teniskim turnejama. Poznanik kada je počeo da istražuje knjigu, Džon se razvio u prijatelja i, često, sparing partnera.
Feinsteinova karijera je krenula ubrzo nakon objavljivanja 1986. godine njegovog senzacionalnog bestselera, Sezona na ivici: Godina sa Bobom Knightom i Indiana Hoosiersima. Iako su se Džon i košarkaški trener Indijane Najt posvađali zbog autorove liberalne upotrebe Knightovog nepročišćenog jezika u knjizi, priča o sezoni 1985-86 Hoosiersa brzo je prepoznata kao jedan od onih napora koji čitaocima daje redak stepen pristupa – i neuljepšan uvid – u intenzivan svet velikih sportova.
U koloni za Poštanski, Džon će kasnije priznati da mi je neograničen pristup timu koji je pružio Knight, čak i u nekim teškim trenucima, „omogućio da izaberem teme knjiga za narednih 38 godina“.
Sveti pakao… RIP Džon Fajnštajn, koji je bio sjajan kada sam ga upoznao 1986. godine u mom rodnom gradu u Indijani…. i, što je još važnije, nastavio „Sezona na ivici“ sa jednim od velikih teniskih knjiga:https://t.co/eNhn5DmIXe
— Jon Wertheim (@jon_wertheim) 13 marta, 2025
Tvrdi tereni bila je jedna od 40 knjiga koje je Džon napisao, od kojih je većina bila pokretana radničkom, jednostavnom prozom zasnovanom na dubokom izvoru, originalnom anegdotskom materijalu i nosu za kontroverze i intrige.
Džon je bio jedan od onih ljudi koji se često opisuju kao „sila prirode“. Glasan, mesingan i radoznao, ljudi su ga privlačili kao metalne strugotine magnetu, a on ih je prigrlio – dok ih je istovremeno kopao za informacije i uvid u sve o čemu je pisao. Bio je majstor pripovedača sa kiselom duhovitošću. Kada su teniski zvaničnici na brzinu prepisali neka pravila kako bi se prilagodili učešću na profesionalnom turniru od strane 14-godišnjeg čuda od djeteta Dženifer Kapriati, on je novi okvir nazvao „Kapriatska pravila“.
Ljudi su imali tendenciju da primete kada je Džon ušao u sobu. Bivši školski šampion u plivanju i diplomac Djuka, bio je veliki momak. A ako ga uprkos tome niste primetili, čuo se onaj gromoglasni glas koji je najavljivao njegovo prisustvo – obično putem poruge ili sarkastičnog komentara koji je imao za cilj da osramoti neku sadašnju tenisku ličnost (agenti su mu bili omiljena meta, iako je imao blisko prijateljstvo sa bar jednim od njih, Tomom Rosom).
Izvađen da čuje ovo. Džon je bio pravi genije za pripovedanje. Napisao je jednu od definitivnih teniskih knjiga svih vremena („Hard Courts.“) DC učvršćenje i prijatelj i savetnik mnogima od nas koji su došli iza njega. Neka njegovo sećanje bude blagoslov. https://t.co/DLKbzwPLhR
— Brett Haber (@BrettHaber) 13 marta, 2025
Džon je bio veoma pristrasan (bio je obojen u vunu liberalni demokrata) i veoma tvrdoglav. Uživao je u podešavanju i trolanju prijatelja koji nisu svesrdno delili njegovu politiku. Nije mu smetalo kada su se ljudi oduprli njegovim samopravednim impulsima. Stalno sam ga nazivao „Džonom Fajnštajnom, popularnim autorom bestselera i bezbožnim levičarskim luđakom“.
Džon je često citirao korisnu maksimu da novinar ne mora da bude objektivan, ali mora da teži da bude fer. Kao i mnogi od nas, povremeno je imao problema da ispuni taj mandat – najuočljivije, po mom mišljenju, u gotovo visceralnom preziru koji je osećao prema Andreu Agassiju u ranim godinama igračeve karijere.
Glasan, mesingan i radoznao, ljudi su ga privlačili kao metalne strugotine magnetu, a on ih je prigrlio – dok ih je istovremeno kopao za informacije i uvid u sve o čemu je pisao.
Ipak, Džon je bio toliko samouveren da kada je bio u blizini, osećali ste da ste u centru sve akcije, da ste imali mesto za kul dečijim stolom. Jedna od mojih najlepših uspomena je na našu godišnju večeru tokom Miami Opena (kada je igrao na Kei Biscaine), koji se uvek održavao u osnovnom turističkom restoranu na doku, „Rusti Pelican“ (mislim kapetanove stolice, jastoge lonci i voćna pića served u akvarijumima). Džon je svake godine izlazio iz svog načina da organizuje večeru, pozivajući oko osam kolega iz različitih medija.
Ako se nikada niste našli u restoranu u neposrednoj blizini gomile sportskih pisaca, moram vas upozoriti: To nije uvek lepo iskustvo. Još uvek mogu da čujem salve gafova i bučni smeh koji se stvara u toliko navrata u „Zahrđalim“ – često kao pratnja jednoj od Džonovih razrađenih, smešnih priča.
Uvek je postojala posebna vrsta drugarstva – čini se da je sada uglavnom nestalo – koju su delili mastilom umrljani bednici koji su radili u rovovima štampanog novinarstva. Džon je voleo taj aspekt profesije, za koji mnogi od nas koji smo živeli kroz te dane osećaju bolove nostalgije. Nedostajaće nam taj uzor tog doba, Džon Fajnštajn.
