U eseju pod naslovom „Pukotina“, pisac F. Skot Ficdžerald je jednom rekao: „Test prvosložišne inteligencije je sposobnost da se istovremeno imaju na umu dve suprotstavljene ideje i da se ipak zadrži sposobnost funkcionisanja.“
Jednog dana 2010. Igrala je dubl meč, svesna vrednosti tima koji se seli na sredinu terena. Imala je i 81 godinu, svesna smernica datih starenju: Ne padaj.
Ali u ovom trenutku, telo je pobedilo umom, sudar na sredini terena sa njenim partnerom. Mama je pala na zemlju. Momentalno u modricama, hramljala je nazad, odvezla se kući, videla svog lekara, iskoristila svoje vreme daleko od tenisa da pročita biografiju glumice Barbare Stenuk, i vratila se na teren u roku od dva meseca. Kao što je Boris Beker jednom rekao za Moniku Seleš, moja majka je bila jedan tvrd kolačić.
Ako se ne smeješ, plačeš. Erna Druker
Erna Druker je umrla 28. januara 2024. godine. Imala je 94 godine i nekoliko godina je postepeno opadala od demencije. Srećom, sve na kraju je prošlo razumno brzo i relativno bez bolova.
Možda zato što se rodila pet meseci pre Velike depresije 1929. Zapravo, sama potreba za tim je bila ono što ju je dovelo na teniske terene. U jesen 1970, u 41. godini, mami je dijagnostikovan rak dojke. Tada se vrlo malo znalo o tome kako efikasno lečiti ovu bolest. Po prijemu na lečenje, pacijentkinjoj je rečeno da prekrsti prste pet godina i nada se najboljem. Ubrzo posle dijagnoze i operacije, preselili smo se iz Sent Luisa u Los Anđeles. Mamin novi doktor joj je savetovao da je dobar način da se oporavi da bi više vežbala.
Sada smeštena u gradu u kojem je bilo sunčano tokom cele godine, mislila je da bi bilo dobro da počnemo da igramo tenis. Mama je otišla u najbliži javni objekat, mesto poznato kao Stoner Park, na grupne časove. Brzo je poиela da svira svaki dan. Ubrzo, cela naša porodica, otac Alan, stariji brat Ken i ja, takođe smo počeli da sviramo. Za mojih 11Th Rođendan, mama mi je poklonila crveno-beli spalding Pančo Gonzales autogramski reket.
Porodica Druker u Stoner Parku u Los Anđelesu na Dan zahvalnosti 1972. S leva na desno: majka Erna, sinovi Džoel i Ken, otac Alan.
Ubrzo je počela da prati i profi igru. To su bile teniske godine početka sedamdesetih, vreme kada je TV prenos poleteo. 1971, godine kada je moja mama prvi put pokupila reket, sedam dogaрaja se emitovalo na ameriиkoj televiziji. Do 1976, otprilike u isto vreme kada su se ona i moj tata pridružili udobnom klubu, ta cifra je porasla na 70. Godinama kasnije, mama je imala Teniski kanal praktično non-stop, što je najviše oduševilo Rodžera Federera i Rafaela Nadala. U skorije vreme, bila je prilično zadovoljna kada sam joj rekao da se sedište Teniskog kanala nalazi na nešto više od kilometar od Stoner Parka.
Još bolje za putovanje naše porodice bilo je to što je Los Anđeles dugo bio teniska meka. Pa u sedamdesetim, neposredno posle US Opena, teniski klub Los Anđeles bio je domaćin onoga što se tada smatralo drugim najvažnijim turnirom u zemlji, Pacifičkim jugozapadnim šampionatom. Pešačeći 12 milja istočno od našeg doma u Zapadnom Los Anđelesu, mama je otišla tamo sa jednim od svojih drugara u tenisu u septembru 1972. Te noći na večeri, pričala nam je priče o viđenju ostarelog Panča Gonzalesa, dragocene Trejsi Ostin i, mamine miljenike u to vreme, regala Artura Eša. „Imao je taj srebrni reket koji je ličio na batinaša tepiha“, kaže ona. To je bilo ultra kul takmičenje u glavi, ram koji su mi roditelji kupili sledeće godine za Hanuku.
Nekoliko godina kasnije, neposredno pre „Jugozapada“, mama i ja smo se odvezle na Brodvej, robnu kuću u obližnjem tržnom centru Century City. Eš je do ovog trenutka zasluženo trijumfovao na Vimbldonu. Da proslavimo, mama mi je kupila njegov poster za zid moje spavaće sobe sa rečima „Kralj Artur“. Improvizovani teren je bio postavljen ispred Brodveja, pa se mama pobrinula da doрem u red da udarim nekoliko loptica sa Eљom. Posle tresanja iz prvog forhenda, napravio sam razuman kontakt bekhendom. „Nije loše“, reče Eš. Mama je bila srećna što to vidi, i vratili smo se kući.
Ali nemoj ni na trenutak da pomisliš da je moja mama imala želju da me gurne duboko u tenis. Kada sam imao 14 godina, otprilike godinu dana, svakog ponedeljka u 3:30 dosaрila bi me na privatni sud u Bel Eru na jednosatnu иasu sa instruktorom po imenu Љon Harington. Šon bi onda drži još jednu lekciju do 5:30 i posle toga me odveze kući. „Savršeno“, rekla je mama. „Možeš da čitaš dok čekaš Šona.“
Dok su teniski reketi bili lepi pokloni, daleko važniji u mom domaćinstvu bile su knjige, ideje, priče, autori. Otprilike u isto vreme kad sam radila sa Šonom, mama mi je dala The Glory & The Dream, brza narativna istorija Amerike koja pokriva godine 1932-’75. Dok je Šon davao poslednju lekciju svakog ponedeljka, pešačio sam preko Nju Dila i ušao u Novu granicu.
„Oh, mi ih ne zovemo šibicama“, rekla je mama o svom tenisu. „Mi ih zovemo igrama. To je samo igra, samo način da se zabaviš i vežbaš.“
S obzirom na ruku koja joj je podeljena na zdravstvenom planu, ovakav stav je imao smisla. Dobra vest je bila da je pet godina posle raka sve bilo jasno, a tenis je bio na maminom rasporedu najmanje četiri dana nedeljno.
Koristio je sport kao način da se oporavi od raka. Uživala je u vremenu na terenu. Igrala je иesto u svojim 80-ima. To je za mene veliki igrač“. To je prokleto dobra smernica za bilo kog od nas. Dugogodišnji WTA trener na Erni Druker
Ali došlo je jutro kada se mamina teniska igra nije desila. Kada sam izašao iz naše stambene zgrade jednog prolećnog dana 1977. Ovo je pripadalo mom starijem bratu, Kenu. Osam meseci ranije, sa 20 godina, pretrpeo je prvu šizofrenu pauzu. Iako se na kraju oporavio, šta bi sledeće moglo da se desi? Ovom poslednjom prilikom, Ken je verovatno uzeo LSD i bio sa nekim prijateljima, izbezumljen u vestvudskoj hotelskoj sobi. U 5:00 ujutru, pozvali su Ernu, i pitali je da doрe tamo i pomogne. Stigla je da ga vidi bez odeće, kako se trese ispod pokrivača. Dok je mama pokušavala da priča o svom najstarijem detetu, on je iznenada pobegao iz kreveta, otvorio vrata i trčao go, na ulice Los Anđelesa.
Kada sam videla mamu tog jutra, nije imala pojma gde je Ken. Srećom, nekoliko sati kasnije, policajac van dužnosti bi video Kena kako trči kroz Santa Moniku, otprilike 8 km od hotela. Ken je ubrzo otišao u ono što se tada zvalo sanatorijum. U roku od tri godine od ove epizode, Ken bi zauzimao ustanove za mentalno zdravlje preostale 42 godine svog života.
Kao i kod raka dojke, i ovde je mama otelotvorila Ficdžeraldovu premisu. Ona i moj otac, Alan, preduzeli su sve moguće korake da osiguraju Kenovo zdravlje i bezbednost. Ali oni ne bi bili poraženi time. Mama je nastavila da uživa u svom tenisu, uglavnom kao igračica, često kao gledalac, povremeno kao gledalac. Počevši od osamdesetih i devedesetih, ona i tata su napravili godišnji ritual vožnje 120 milja istočno jednog petka godišnje da bi gledali mečeve četvrtfinala u muškoj konkurenciji na ATP-WTA takmičenju u Indijan Velsu.
1992: Moji roditelji, Alan i Erna Druker, na svojim poslednjim od mnogih godišnjih putovanja u odmaralište Hajat Grand Čempionšip kako bi prisustvovali ATP-WTA događaju održanom u Indijan Velsu, u Kalifu.
Takođe je bilo lepo što se do 80-ih, turnir koji je nekada održan u TENISKOM klubu LA preselio u UCLA kampus dve milje daleko od našeg doma. Naravno, i moji roditelji su uživali u tome, uključujući i ona vremena kada nam je novinarski akreditiv pomogao da dobijemo bolji parking. Kada je tata umro 1992.
Nakon smrti moje majke, svesna svog teniskog žara, nekoliko prijatelja me je pitalo koliko je dobra kao igračica. Neću te lagati i reći da je imala kamin zlatnih lopti. Umesto toga, citiraću komentar koji mi je dao dugogodišnji WTA trener: „Koristio je sport kao način da se oporavi od raka. Uživala je u vremenu na terenu. Igrala je иesto u svojim 80-ima. To je za mene veliki igrač“. To je prokleto dobra smernica za bilo kog od nas.
Pored strasti prema tenisu i knjigama, moja majka je bila doživotni filmski posmatrač, verovatno gledajući bar jednu nedeljno od detinjstva u svojim devedesetim. Jedan od njenih omiljenih režisera bio je Bili Vajlder, pripovedač poznat po kvalitetnoj mami visoko cenjenoj: oštroj duhovitosti kao portalu u ljudsko stanje. „Ako se ne smeješ“, rekla je posle smrti i mog oca i brata, „ti plačeš.“
Mami se posebno svideo Vajldeov Stanfilm iz 1960. Znam da je mama uћivala u tom trenutku. Ali još više, uživala je u poslednjoj sceni filma. Lemmon’Lik Si-Bi-Esa „Bada“ Bakstera igra džin remi sa Fren Kubelik, koju igra hrskava Širli Meklejn.
„Volim vas, gрice Kubelik, kaћe Bakster.“ Jeste li čuli šta sam rekao, gđice Kubelik? Apsolutno te volim.“
Njen odgovor: „Umukni i dogovori se.“
I 94 godine, na terenu i van njega, kroz gubitak deteta do smrti muža zbog njene zdravstvene borbe, to je Erna Druker uradila.
Srećan Dan majki, mama. Volim te.
