„Nikada ne možete biti veći od igre“, rekao je jednom Rodžer Federer, a tranzicija je bila iznenađujuće glatka.
Nakon što je zamrznut na mestu za 20 godina, muško-teniski svet konačno počeo da se ponovo okreće ove sezone. Rafael Nadal i Endi Marej su se penzionisali, dok Novak Đoković nije uspeo da osvoji grend slem titulu. Tačno na znak, dva mlada početnika, Jannik Siner i Karlos Alkaraz, zauzeli su svoja mesta na vrhu igre, i počeli da dele glavne nagrade između njih.
Sistem – iako zaista ne postoji sistem – je funkcionisao. Čini se da je tranzicija između generacija glatka. Što dolazi kao iznenađenje za one od nas koji su se pitali i brinuli godinama o tome ko će popuniti cipele Big 3.
Bilo je logično očekivati period ugara nakon tako plodnog, dok su se mlađi naslednici borili za presto. Ali Sinnerova izvrsnost i Alkarazova struja su utišali te strahove; Italijan i Španac izgledaju kao izdržljivi, popularni šampioni. To je kao, ako bi se starci motali dok nisu bili sigurni, ATP bi bio u dobrim rukama bez njih.
Alkaraz je pomeo tri susreta turneje 2024. godine, pri čemu je svaki sukob išao na daljinu.
Najjasnije slike promene straže u 2024. godini za mene su došle na Rolan Garosu. Rano na turniru, 14-struki šampion Nadal je poslednji put napustio teren Filip Čatrije. Dve nedelje kasnije, njegov zemljak i najočigledniji naslednik, Alkaraz, podigao je trofej šampiona po prvi put. Bilo je čudno videti Nadala, koji je tako dugo igrao ulogu matadora u toj crvenoj glinenoj areni, kako jednostavno podiže ruku, spusti glavu i poslednji put izađe kroz vrata i niz tunel.
Bila su to ista vrata – iako u drugom gradu – kroz koja je prošao Rafin prijatelj Rodžer Federer nakon oproštaja od Lejver kupa 2022. godine. Ako su prve godine Nadalovog penzionisanja išta slične Federerovim, mogli bismo se iznenaditi koliko brzo on nestaje iz sporta – ili bar sa terena.
Sedamdesetih godina prošlog veka, kada sam prvi put počeo da pratim tenis, stariji navijači, igrači i pisci stalno su kritikovali šampione tog trenutka – Borga Konorsa, Vilasa – i upoređivali ih nepovoljno sa australijskim legendama – Laverom, Njukombom, Rouzvolom – koji su se uputili ka zalazak sunca. Novi momci nisu došli na mrežu, nisu igrali dubl, bile su im potrebne dve ruke da pogode bekhende, bili su razmaženi slavom i novcem, nisu platili svoje obaveze na amaterskom kolu, kosa im je bila preduga, i tako dalje.
Kada su Federer, Nadal i Marej bili na vrhuncu, mislio sam da će se nešto slično desiti kada su spustili rekete. Zamišljao sam fanove koji nastavljaju da se prisećaju njih, da ih oplakuju, da stalno, nepovoljno upoređuju sledeću generaciju sa njima, da odmahuju glavom i kažu „niko više nije tako graciozan kao Rodžer“ ili „niko od ovih mladih momaka se ne bori kao Rafa“.
Nikada ne možete biti veći od igre. Rodžer Federer
Ali to se nije dogodilo, ili barem ne ni približno onoliko koliko sam očekivao. Ako ništa drugo, suprotno je istina. Alkaraz je posebno svesrdno prihvaćen. Nedavno sam čuo američkog sportskog reportera, čiji je glavni ritam NBA košarka, kako govori o tome kako nikada ranije nije video sportistu kao što je Alkaraz da igra tenis. Nisam mogao u potpunosti da se ne slažem, ali sam takođe želeo da pitam: „Sećate se da smo upravo imali Rodžera Federera, zar ne?“ Svakako nisam očekivao da ću mentalno podsećati ljude na postojanje RF-a, samo dve godine nakon što je otišao u penziju.
Ovo nije loš problem za tenis. Radije bih bio prikovan novom generacijom nego nostalgičan za poslednjom. Ali odlazak Federera, a sada i Nadala i Mareja, u istoriju je takođe težak podsetnik na konačnost kraja svake karijere.
Kada sportista nestane, on ili ona nestaju. Ipak, igra se nastavlja, ture ne prestaju da prelaze svet, a mi gledamo ko god je na terenu ispred nas. Vimbldon će se igrati sledećeg leta, i dok možemo misliti na Rodžera ili Rafu ili Endija, nećemo navijati za njih ili spuštati čeljusti na jednog od njihovih pobednika. S jedne strane, činilo se da je Big 4 sa nama zauvek; s druge strane, čini mi se kao da sam pre pet minuta sedeo u sudu broj 1 na Vimbldonu gledajući 18-godišnjeg Mareja kako debituje na domaćem Sllemu 2005. godine, ili sedi u konferencijskoj sali u Tenis iste godine, gledajući Federer i Nadal duel na Rolan Garosu po prvi put.
Pogledajte ovu objavu na InstagramuPoruka koju deli Intesa SanpEl Salvador (@intesasanpaolo)
Od sada, Rodžer, Rafa i Endi će pripadati IouTube-u. Ako to zvuči sterilno i anti-klimaktično, to je bolje od potpunog zaborava, gde su igrači i mečevi ranijih generacija otišli, u danima pre Interneta. Sa društvenim medijima, nijedan od današnjih velikih sportista izgleda predodređen da u potpunosti nestane iz života svojih navijača. Marej će se vratiti kao trener Đokovića u 2025. Federer se pojavio na nekoliko mesta u 2024. godini – u dokumentarnom filmu, knjizi i da održi uvodni govor koji je postao viralan. Nadal je već izgradio mini-carstvo akademija koje će verovatno proizvesti poznatog igrača ili dva u budućnosti.
Ali sam teniski svet se okrenuo.
„Nikada ne možete biti veći od igre“, rekao je Federer tokom vrhunskih godina dominacije Big 4. Možda smo tada sumnjali u njega, ali 2024. nam je pokazala da te reči – srećom – ostaju istinite kao i uvek.
