Nacionalni trener naglašava svoj blok, iako priznaje da uslovi više koriste drugim rivalima
Anabel Medina on je u svojoj šestoj sezoni na čelu španskog tima Billie Jean King Cup. Španija će ponovo pokušati da osvoji najvišu konkurenciju po zemljama, nešto što se odupire od 1998. godine. Tada su Arantxa Sanchez Vicario i Conchita Martinez podigli poslednju titulu. Nacionalni trener sedi sa MARCA da razgovara o svom timu, rivali i opcije za uspeh.
Pitanje. Sledeće srede debituju na Kupu Bili Džin King protiv Poljske.
Odgovoriti. Da, u poslednjih nekoliko nedelja to je više od praćenja devojaka, kao i videti rivale i rezultate koje rade.
P. Putovali ste na turnire tokom cele godine i dali konačni poziv posle Otvoreno prvenstvo. Da li je tim bio jasan ili ste imali sumnje?
R. Tačno je da je postojao raspon između pet i sedam igrača. Džesika (Bouzas) igra veoma dobro. U slučaju Paule (Badosa) ona je imala spektakularnu godinu. Nuria je takođe imala veoma dobru godinu. Svi oni razumeju da pokušavam da pogledam sportski deo.
Da li sa španskim timom postoji pravo da se sanja o tituli?
R. Mislim da imamo pravo da sanjamo jer imamo veoma kompletan, veoma kompaktan tim. Format zamene i dublova je 33 odsto nerešenih rezultata i dobija na snazi. Više nije dovoljno imati samo dva sjajna igrača u singlu.
Da li su Sjedinjene Države i Češka korak ispred ostalih u pogledu nivoa igrača?
R. Možda zbog rangiranja i istorije koju imaju u takmičenju, da, ali i zbog površine na kojoj igramo. Nećemo biti licemeri. Ako smo igrali u prethodnom formatu, gde je matična zemlja izabrala teren, nismo bili da izaberemo zatvoreni tvrd. To nije naša omiljena podloga i Česi, na primer, svi igraju veoma dobro u ovim uslovima. Češka je nosila veoma jake timove već neko vreme, ali imaju neke povređene igrače. Moramo da igramo naše karte, koje počinju pobedom nad Poljskom, jer u suprotnom smo više nego napolju. Ako krenemo napred, gledaćemo seriju sa Češkom sa svim što možemo.
P. On je u stolici već šest godina. Da li biste želeli da se vratite na VTA kolo kao trener?
R. Da, nakon što sam igrač i kapiten, ono što najviše volim je da treniram u visokoj konkurenciji. Moj život se promenio u poslednje tri godine jer imam sina i tema putovanja nije tako laka. Pre nego što sam zatrudnela, bila sam u federaciji oko 25 nedelja, između kapitena i praćenja mladih igrača. Jednom kada sam bila majka to je teže. Da, kada prestanem da budem kapiten, voleo bih da radim sa teniserom, ali bez putovanja toliko.
To je nespojivo da bude kapetan i trener na kolu u isto vreme
P: Da li je nespojivo biti trener u isto vreme kada i trener?
R. Ja to vidim kao nespojivo, jer kapetanstvo zahteva mnogo pažnje. Iako postoje samo dve ili tri veze godišnje, moramo da ga razdvojimo.
P. Imate posebnu vezu sa Jessica Bouzas, španski otkriće teniser kursa. Zaista je želela da brani Španiju. Da li je zaslužio poziciju?
R. Bez sumnje je zaslužio poziciju. Imao sam sreću da živim sa njom četiri godine. RFET je kreirao projekat kako bi pomogao mladim ženama, a Jessica je bila deo tog projekta zajedno sa Leire Romero. Imao sam sreću da putujem sa njom nekoliko nedelja i zato smo se povezali. Odlično se slažemo i ono što mi se sviđa kod nje je to što su Billie Jean King Cup i Igre njen najveći san. Zato smo bili veoma tužni što nije mogao da igra u Parizu, jer se tada pokazalo da je ušao. Uvek sam mnogo verovao u nju i nije oportunistički to reći, jer sam je poznavao dugo vremena i rekao sam to i ranije. On ima nešto posebno u sebi i voli velike pozornice i velike rivale i to je mesto gde raste. To je ono što šampioni imaju, da rastu u tim trenucima. Tamo gde mnogi postaju mali, ona postaje velika. Ona ima stvari veoma dobrog igrača. Ona će biti teniserka Billie Jean King Cup dugi niz godina koje dolaze i ona će biti veoma dobra.
Džesika voli velike pozornice i velike rivale, gde mnogi postaju mali, ona postaje velika
P. Živite na Majorki i veoma ste bliski sa Rafaelom Nadalom. ¿Kako procenjujete svoju odluku da okačite reket u sledećem Dejvis kupu?
R. Imao sam dovoljno sreće da mogu da živim celu Rafinu karijeru i imam sreće zbog toga. Ono što je uradio je veoma teško, veoma komplikovano, i mislim da ćemo vremenom to mnogo više ceniti. To me čini tužnim jer sportske ličnosti poput Rafe nikada ne bi trebalo da odu u penziju jer su uzorne ličnosti, sa vrednostima koje su nam potrebne u današnjem društvu. On je spektakularna osoba i jedinstven sportista.
