Put braće Brajan do Kuće slavnih počeo je na Rolan Garosu

U četvrtak, Međunarodna teniska kuća slavnih objavila je da će Bob i Majk Brajan – zvani braća Brajan – ponovo stajati rame uz rame u Njuportu. Amerikanci će biti sadržani sledećeg avgusta, kao deo redizajnirane ceremonije uvođenja. Njima će se pridružiti kolega u karijeri Grand Slammer Marija Šarapova.

Brajans redefinisao izvrsnost u dublu, kombinujući da osvoji 119 naslova na nivou turneje, uključujući 39 na nivou Masters i 16 grend slemova. Njihova prva velika pobeda došla je na Rolan Garosu, 2003. godine. Samo nekoliko meseci kasnije, svaki od njih će se popeti na broj 1 na svetskoj rang listi, poziciju koju će držati ukupno 438 nedelja – rekord svih vremena.

Prošlog leta, Bob i Majk su prepričali svoju probojnu pobedu na Slemu, u Parizu, sa našim Joelom Druckerom:

Turbulencija je bila teška na kratkom letu od Pariza do Londona. Ali kako se avion ljuljao napred-nazad ovog junskog dana, 25-godišnji Majk Brajan je shvatio da ako je došlo njegovo vreme, onda neka bude tako.

Način na koji je Majk to video, bilo je dobrih vesti. On i njegov kolega, brat blizanac Bob, konačno su osvojili svoju prvu grend slem titulu nakon šest mečeva kroz Rolan Garos. Još bolje je bilo to što su, konačno, braća pokazala kapitenu Dejvis kupa Patriku Mekinrou da imaju dovoljno da predstavljaju Sjedinjene Države.

„To je bio njihov životni san“, kaže njihov otac, Vejn Brajan. „Želeli su da igraju zajedno za svoju zemlju.“

Osim toga, oba brata su takođe znala da je prava nestabilnost došla mnogo nedelja ranije – bitka se čak vodila, bukvalno, na terenu.

Ubrzo je let bezbedno sleteo u London.

Prvi je prilično sladak. To vam daje samopouzdanje da znate da imate formulu za rukovanje pritiskom na velikoj sceni. Majk Brajan

Do proleća 2003, braća Brajan su osvojili devet titula zajedno i uspostavili se kao jedan od najboljih dubl timova na svetu.

„Pobedili smo mnogo vrhunskih timova“, priseća se Majk, „ali smo i dalje tražili taj proboj.“

Bilo je i frustracije. U Indijan Velsu, prestižnom turniru sa sedištem u njihovoj rodnoj Južnoj Kaliforniji, Bob je služio za titulu, ali Brajansi su na kraju izgubili. Još jedan težak poraz je došao na sledećoj turneji, u polufinalu Majamija.

„Nismo zatvarali vrata na utakmicama“, kaže Bob. „Bili bismo na pauzi i prešli u režim tempomata. Imali smo te srceparajuće gubitke. Bilo je brutalno. „

Stvari su došle do vrhunca ubrzo nakon toga. Vežbanje u Shervood Countri Club, objekat istočno od njihove matične baze u Camarillo, blizanci su se osećali nervozno. Sav pritisak očekivanja – velike titule, grend slemovi, Dejvis kup – izrazili su se.

„Imali smo lošu praksu blizanaca gde smo jedni drugima išli na živce“, kaže Majk. Neko je pogođen loptom, a odatle su stvari eskalirale.

„I upravo smo ga izgubili jedni na druge“, kaže Bob. Bio je to priličan prizor, dva mladića koji su se rvali na travnjacima prigušenog seoskog kluba.

Ali iz tog haosa došla je inovacija. Majk kaže da je to bila njegova ideja. On takođe misli da je možda došao od njihovog trenera, Philip Farmer. Bob nije siguran odakle je došao, ili od koga. Kao što izreka kaže, uspeh ima mnogo roditelja.

Bila je to ideja i jednostavna i revolucionarna: Premestite levorukog Boba u dvorište dvojke. Tradicija je smatrala da je levak primio na terenu – sve bolje da razbije forhend preko terena i ugao lukav bekhend iznutra prema van. Takvi levičarski velikani kao što su John McEnroe, Martina Navratilova, Toni Roche i Mark Voodforde svi su zauzeli reklamni teren do velikog uspeha. Ali sve, od tehnike do žica do reketa promenilo je paradigmu.

„Obojica smo voleli da udaramo forhende iznutra“, kaže Majk. „Bob je naučio smrtonosni bekhend lob u dvorištu dvojke. A onda, kada sam se vratio, bio je Bob u sredini sa svojim forhend volejem.“

Naoružani novim pristupom, sa Brajansi su otišli u Evropu. Iako su izgradili svoje igre na brzim tvrdim terenima u Kaliforniji, šljaka je bila još bolja prilika.

„To nam je dalo više vremena da get u tačke,“ kaže Majk, „a onda bismo mogli da koristimo naše udarce i šut raznolikost da razotkrije timove i njihove slabosti.“

Titula u Barseloni je bila njihova deseta, vezujući ih sa kolegama blizancima Tim i Tom Gullikson za najviše osvojio brat duo. Bob i Majk su znali koliko je taj album značio Gulliksonovima – posebno nakon Timove smrti 1996. godine – i osećali su se ambivalentno u vezi sa njegovim rušenjem.

Njihova majka, Keti, bivša igračica svetske klase koja je trenirala dečake zajedno sa Vejnom, ponudila je ove uveravajuće reči: „Ako bi bilo koji dvojac braće i sestara srušio rekord Tima i Toma, oni bi želeli da to budete vas dvoje.“

Zatim je usledio poraz na otvaranju u Rimu, nakon čega je usledio polufinalni napor u Hamburgu.

„Osećali smo da smo tamo“, kaže Majk. Stigavši u Pariz nedelju dana pre Rolan Garosa, njih dvoje su se sakrili. „Nismo zaslužili da budemo u velikom hotelu“, kaže Bob, „pa smo ostali u hotelu u kojem su odseli juniori.“

Takođe su naletjeli na obližnji kineski restoran koji se pokazao kao amajlija za sreću – 21 noć knedla, čau meina i prženog pirinča. Svakog jutra njihova tetka, Hortensija, takođe bi im donosila kajganu.

Nismo zaslužili da budemo u velikom hotelu, pa smo ostali u hotelu u kojem su odseli juniori. Bob Brajan

Oni su takođe doneli novi stav prema takmičenju. „Bili smo besni kada smo dobili pauzu“, kaže Bob. „Bili smo toliko fokusirani i namerni da dobijemo još jedan.“

Ta potraga je potpomognuta novom povratnom formacijom, bilo da je Bob čupao forhende iznutra sa terena za dvojku ili Majk udara metke sa obe strane u sudu za oglašavanje.

Nakon pobede u otvaranju protiv Alberta Portasa i Tomija Robreda, sav taj povećani intenzitet dobro je došao tokom naredna dva meča protiv par zastrašujućih francuskih dvojaca: Julien Benneteau i Nicolas Mahut, i Arnaud Clément i Nicolas Escude. Potpuno gašenje partizansku publiku, Bob i Majk predali samo osam gemova u četiri seta.

Još dve pobede u setovima stavile su ih u njihovo prvo grend slem finale – i prvi nastup na terenu Filip-Čatrije. Dodavanje zapletu je da je jedan od njihovih sledećih protivnika bio Jevgenij Kafeljnikov, čovek koji je takođe bio polovina razloga za one ranije teške gubitke u Indijan Velsu i Rimu.

Kao što možete očekivati od para 25-godišnjaka koji će igrati najveći meč u svojim životima, blizanci su jedva mogli da spavaju noć pre finala.

„Sat je puzao“, kaže Bob. „Možda smo spavali po 30 minuta.“

Pre meča, braća svaki napisao reč „Tim“ na svojim cipelama.

„Toliko su se divili Timu i bili su veoma tužni kada je umro“, kaže Vejn. Majk i Bob su takođe bili svesni da je 10 godina ranije, još jedan bratski duo na koji su se dugo ugledali – Luk i Marfi Džensen – osvojio titulu na Rolan Garosu.

Kako je meč počeo, prošlost je brzo ustupila mesto sadašnjosti. Prolazeći kroz taj-brejk u prvom setu protiv Kafelnikova i Pola Haarhuisa, sada na pola puta do slave na Slemu, plamen u svakom od njih je rastao. Servirajući 2-3 u drugom, njih dvojica su se zapalili i osvojili 16 poena zaredom.

A onda su Bob i Majk uradili nešto što nikada ranije nisu uradili i nikada se neće ponoviti.

„Obojica smo pali na kolena kao Borg na Vimbldonu“, kaže Bob. „Samo smo se zgužvali na zemlju u neverici.“

Te večeri, njih dvoje su odbili da jedu u lokalnom kineskom restoranu i umesto toga proslavili na Elizejskim poljima, ove noći obeležene nula sna. Sledećeg jutra je bilo za fotografisanje.

„Trčali smo na adrenalinu“, kaže Majk.

Nastavljajući sinhronost Džensena 1993. godine i sopstvenu pobedu 2003. godine, Bob i Majk su osvojili svoju drugu titulu na Rolan Garosu 2013. godine. Pored dve titule na šljaci, braća su osvojila tri na Vimbldonu, pet na Otvoreno prvenstvo, šest na Otvorenom prvenstvu Australije – rezultat od 16 koji je više od bilo kog muškog tima u istoriji tenisa.

Osvrćući se na sve to, Majk kaže: „To je bio konačni proboj. Prvi je prilično sladak. To vam daje samopouzdanje da znate da imate formulu da se nosite sa pritiskom na velikoj sceni.“