Reče Kiz o svojoj promeni bogatstva: „Konačno samo iskreno kažem, ‘F-it, samo idem napolje i daću sve od sebe.’
Teoretski, Madrid bi trebalo da bude go-to clay-court događaj za američke igrače. Lopta brže leti u gradskom vazduhu na velikim visinama, a površina u Caja Magici, koja se svake godine položi i ponovo zaustavi, igra više kao tvrd teren nego na starijim mestima u Monte Karlu, Rimu i Parizu. U tim uslovima, igrači SAD bi trebalo da budu u stanju da osvoje bodove onako kako vole: što je brže moguće.
Operativna reč u toj rečenici je „trebalo bi“.
„Moja bukvalno cela karijera, svi su bili: ‘Svideće ti se Madrid. Neverovatno. Tamo će vam tako dobro ići“, rekla je Medison Kiz ove nedelje kada su je pitali o naizgled prijateljskim ograničenjima u SAD.
Ali, kao i praktično svi njeni sunarodnici Amerikanci, ovaj moćni igrač nije našao špansku prestonicu prijatniju od bilo kog drugog turnira na šljaci. Manje, u stvari.
„Izgubio sam prvo ili drugo kolo, osim jednom, svake godine“, rekao je Kiz, koji je bio finalista u Rimu i polufinalista Rolan Garosa.
Nije sama. Nijedan američki čovek nije stigao do finala u Madridu od kada je 2009. prešao sa tvrdih terena na šljaku. Sa ženske strane, Džesika Pegula je prošla u finale pre dve godine, ali je prva toliko daleko od kada je Serena Vilijams osvojila titulu 2013. Za Amerikance je, čini se, glina glina, čak i kada je malo brži. Ne odrastamo na njemu, učimo da klizimo po njemu, niti razvijamo naše stilove igre oko nje.
Barem je tako izgledalo sve do ove nedelje, kada su Kiz i Tejlor Fric napravili iznenađujuće trčanje do polufinala. Keys je nokautirao dva Top 10 semena u Coco Gauff i Ons Jabeur, u see-saw trosedu. Fric je u sredu u četvrtfinalu pobedio no. 8 nosioca Huberta Hurkača i pobedio u tri seta nad Franciskom Čerundolom. Pre ove godine, Fricov rekord u Čaja Medžici bio je običan 3:3, a dva puta je izgubio u kvalifikacijama.
Šta Floriđani i Kalifornijanci rade drugačije u 2024?
Prema Kizovim rečima, konačno je prestala da razmišlja o tome kako bi trebalo da se dobro oseća u Madridu.
„Pokušavala sam da nateram nešto da se desi, i mislim, kao što svi znaju, kada pokušavate da naterate nešto da se desi čini mi se da to postaje sve dalje od vas“, kaže ona.
„Tako da konačno samo iskreno kažem, F-it, i ja ću samo izaći i dati sve od sebe, pa ćemo videti šta će se desiti. Onda se stvarno osećam kao Aj, konačno sam uspeo da se na neki način pomutim da igram neki dobar tenis ovde.“
Za Frica, dobro je bilo ove nedelje da se seti da njegova velika snaga, njegov servis, radi na isti način na svakoj površini. Protiv Hurkača je ispalio 10 asova i osvojio 88 posto svojih poena iz prvog servisa; protiv Cerundola, njegov servis ga je držao iznad vode kada je Argentinac pronašao prizemni žleb.
„Bilo je zaista teško pogoditi kroz njega“, rekao je Fric o Cerundolu. „Bilo je zaista teško sa zemlje. Morao sam da izdržim sa svojim servisom.“
Ipak, Fric kaže da podloga ovde odgovara i ostatku njegove igre.
„Odskoci su i dalje visoki i eksplozivni, što je odlično za moj forhend“, rekao je on o prljavštini iz Madrida. „Sjajno je za mene da samo serviram i napadam.“
Prošlog meseca, kada su Ben Šelton i Danijel Kolins osvojili titule na šljaci istog dana u Hjustonu i Čarlstonu, pitao sam se da li je to vesnik boljih stvari za Amerikance kada je turneja pogodila evropsku crvenu prljavštinu. Činjenica da bi dva različita igrača SAD, Fric i Kiz, prošla u polufinale u Madridu pokazuje dubinu teniskog bazena u zemlji u ovom trenutku. Nakon što su u proteklih 10 godina stavile veći akcenat na igru na šljaci na juniorskom nivou, SAD su iznedrile grupu igrača koji se na njemu osećaju malo prijatnije nego generacije iz prošlosti.
Da li će ono što će se desiti u Madridu ostati u Madridu? Ili će Kiz i Fric i drugi Amerikanci biti u Rimu i Parizu? Verovatno je najbolje da pređemo preko tih mostova kada dođemo do njih.