Nova biografija Marka Hodžkinsona predstavlja štedljivu odbranu Kralja Slema i njegove čuvene daleke potere.
Može li Novak Đoković zaista da igra Vimbldon samo tri nedelje nakon operacije kolena?
Nakon čitanja nove biografije Marka Hodžkinsona o kralju Slema, U potrazi za Novakom, Prilično sam uveren da može. U stvari, prilično sam uveren da može da uradi bilo šta, možda čak i da pomera molekule vode svojim umom.
U U potrazi za Novakom, britanski teniski pisac detaljno opisuje Đokovićevu malo verovatnu – neki oko njega bi rekli čudesno — putovanje od sumornog skloništa od bombi ispod Beograda do vrhunca elitnog globalnog sporta. „Hagiografija“ je reč tehnički rezervisana za život sveca, ali ovde ne bi bila daleko od traga. Prema mnogim ljudima sa kojima Hodžkinson razgovara— Đokovićevim prijateljima, trenerima, zemljacima – postoji nešto božanski inspirisano u životu Srbina. Iako ga baš i ne slika kao sveca, Hodžkinson na kraju napiše ono što bi mogao da bude prvi nacrt novog, simpatičnijeg narativa o Đokoviću.
Đoković je novinarima tokom konferencije za medije na Vimbldonu rekao da je „uveren u zdravlje kolena i da je samo opšte fizičko stanje zaista dobro“.
Knjiga počinje u najmanje gostoljubivim, ali najinteresantijim, Đokovićevim dnevnim odajama: sve-betonsko sklonište gde su jedanaestogodišnja Novak i njegova porodica proveli 78 uzastopnih noći tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. U poseti ovom podrumskom bunkeru, Hodžkinson otvara 12-inčna debela čelična vrata i ulazi u sobu sa niskim plafonom koja je „hladna, gruba i neoprostiva.“ Zamišljajući šta je mladi Đoković tamo osetio dok je gledao majčino lice u znak kako da reaguje na razaranje oko sebe, pisac smatra da je to „nekako još uvek mesto straha i zbunjenosti i skupljanja besa“.
Bunker, bombe, bes: Čini se da su svi oni ključni za razumevanje drske verzije Đokovića koji je kao tinejdžer skočio na pro-turneju, i dobio nešto manje od pozdravnog zagrljaja iz sveta tenisa. Samo nekoliko godina ranije, njegov grad, njegova porodica i njegova zemlja, parija na Zapadu, bombardovani su od strane istih nacija gde je sada igrao najveći deo svojih turnira.
„On je bombardovanje 1999. „U ranoj fazi karijere, taj bes je koristio kao gorivo, podstičući ga na neki uspeh na turneji.“
Uvek mi je zadovoljstvo da se igram sa tobom, prijatelju. I da se malo nasmejem. Srećno na 🍀 Vimbldonu. pic.twitter.com/xkyZm7LQVX
— Novak Đoković (@DjokerNole) 28. juna 2024.
Na kraju krajeva, ono što je još važnije za Đokovićevu priču, i njegov neviđeni uspeh, jeste kako je ostavio taj rani bes iza sebe.
„Dok Đoković nikada neće zaboraviti NATO bombardovanje… izabrao je da oprosti“, kaže Hodžkinson. „Bila je to svesna odluka, raditi na sebi i svojim emocijama kako bi se izborio sa tim unutrašnjim besom.“
Knjiga prati Đokovića u njegovom dugom, višestrukom pohodu da postigne taj naj delikatesniji atletski balans: pronalaženje unutrašnjeg mira bez gubitka takmičarske prednosti.
Njegov sunarodnik Igor Četojević ga je 2010. uči ga o „tendenciji duhovne energije tela“; i pokazuje mu generalno da, kako Hodžkinson kaže, „alternativni putevi mogu da rade za njega“. Ubrzo Đoković govori svojoj hrani šta želi da uradi za njegovo telo dok ga stavlja u usta. To zvuиi otkaиito, ali rezultati nisu. Karijeru je skinuo 2011. godine, nedugo nakon što je počelo njegovo nutritivno prosvetljenje.
Đokovićevu karijeru je samo nastavio da traje poslednjih 13 godina. Što dublje ulazi u natprirodno razmišljanje, čini se, to bolje igra.
Đoković gleda da osvoji svoju prvu titulu u sezoni 2024.
Počeo je da peva hvalospeve o „piramidalnoj vodi“ koja se nalazi u tunelima ispod kompleta brda u Srbiji. O telepatiji i snazi dugih zagrljaja naučio je od Pepea Imaza, španskog holističkog trenera. Radio je sa reiki isceliteljkom Zarkijem Ilićem. Usvojio je vuka kao svog „duhovnog vodiča prirode“. Nosio je zakrpu gvozdenog čoveka koja je „pretvarala toplotu u male snopove svetlosti koji stimulišu centralni nervni sisatm.“ On je na Instagramu uživo ćaskao sa svojim prijateljem Šervinom Džafarijem o tome kako nas voda sluša. Mesecima je odlagao zahvat lakta, i plakao nakon što je konačno pristao na to.
Hodgkinson primećuje dalekosežnu prirodu mnogih od ovih verovanja. Međutim, on ih takođe povezuje sa Đokovićevim iznetim mišljenjem da ne bi trebalo da postoje „granice“ u životu. Taj mindset je veliki deo onoga što ga je dovelo do 24 Grend slem titule; šta mu je omogućilo da osvoji Rodžera Federera i Rafaela Nadala; šta ga drži u Top 3 sa 37 godina. Za Hodžkinsona, Đokovićev „otvoren um“ mogao bi da ga odvede čudnim putevima, ali ga je odveo i dalje nego što je bilo koji teniser iz male, ratom opustošene Srbije ikada mogao da se nada da će ići.
Najozloglašenije, naravno, Đoković je odbio da dobije vakcinu protiv Čvida, jer nije mogao da bude siguran šta će to uraditi njegovom telu. I ovde, Hodžkinson jasno stavlja do znanja da Đoković sebe nije video kao deo anti-vaks pokreta; njegova odluka je trebalo da bude samo njegova. Tada sam mislio da je ta odluka neodgovorna, ali ova knjiga, i kontekst koji daje za Đokovićeovo razmišljanje, ostavlja me saosećajnijim prema njegovom stanovištu. S jedne strane, on je gavran takmičar i ostvarenje, ali sa druge je bio voljan – odlaganjem operacije lakta i neodovršavanja vakcine – da se odrekne nekoliko šuteva za osvajanje više Grend slem titula zbog posvećenosti svojoj zdravstvenoj filozofiji.
Otkrio je da se ništa ne može dobiti od samog pada. Za Đokovića je daleko bolje da oprosti sebi… Dozvoljava sebi da nastavi dalje. —Mark Hodžkinson u potrazi za Novakom
Uz Đokovićevu fascinaciju mističnom, među njegovom porodicom i prijateljima ustalasla je i dopisna fascinacija njime kao mističnom figurom. Tokom deportacije njegov otac Srđan uporedio ga je sa Spartakom. Njegov kapiten Dejvis kupa tvrdio je da „ima izvor mentalne energije koji dolazi direktno iz višeg bića“. Njegov guru ishrane, Četojević, rekao je Hodžkinsonu: „Možda nije dobro poređenje, ali pogledajte Isusa.“
Ipak, tu su i, čuveni, Đokovićevi hejteri. Hodžkinson ispituje ljude koji su mu bliski zbog mišljenja zašto, za sav njegov uspeh, nikada nije bio drag ljubiteljima tenisa. Njegov stari trener Niki Pilić pripisuje to njegovom statusu srpskog i istočnoevropljana, a samim tim i nekoga osim Zapada. Njegov prijatelj Saša Bajin kaže da ljudi ili „vole ili mrze momka jer je veran sebi“. Kobi Brajant je poručio Đokoviću da ne brine o tome, jer niko ne mrzi dobre sportiste, oni mrze samo one velike.
Đoković je pokušao da prihvati sve to, ali kako Hodžkinson kaže, i dalje mu je neprijatno što nije voljen. On zna kako da iskoristi neprijateljstvo publike kao takmičarsko gorivo, ali on nije Mekinro ili Konors ili Kirgios koji uživa u zlikovcu. Razmišljajući o tome na taj način, Đokovićeva želja da bude voljen, da bude navijan, da čuje okupljene kako skandiraju „No-vak!“ na način na koji su skandirali „Ro-ger!“ dodaje patinu patosa, i emotivnu dubinu, svojoj GOAT personi.
Potraga za Novakom nije sveta hagiografija, ali je štedljiva odbrana zvezde, čak i u njegovoj najkontroverzniju. Govoreći o Đokovićevom pojavljivanju u Srbiji sa komandantom paravojnih snaga čija je jedinica učestvovala u Srebrenici, i političarem koji je opisao masakr kao „mit“, Hodžkinson piše: „Sa izazovnom prošlošću Srbije i Đokovićevim povišenim statusom, bilo je gotovo neizbežno da usput dođe do određene kontroverze“. Nakon poređenja Đokovića sa osnivačem Goop-a Gvinet Paltrou, Hodžkinson kaže da bar Srbin „ne pokušava ništa da vam proda“. Međutim, u slučaju Džafarijeve „lekovite vode“, Đoković je kritikovan zbog prevrtanja u zonu dezinformacija.
To govori, kao neko ko je upoznao i intervjuisao Đokovića, i proveo sate slušajući ga na konferencijama za štampu i gledajući ga kako igra, Hodžkinsonov portret o njemu odzvanja meni verno. On je dopadljiv, učtiv momak uživo, koji daje sve od sebe da upozna druge ljude pod jednakim uslovima, i da ih sasluša. Za svakoga ko sumnja u to, U potrazi za Novakom, može vam dati razlog da GOAT-u date još jednu šansu pre nego što mahne zbogom.
Dok će Đokovićeva filozofija otići predaleko za većinu, postoji dobra stvar koju treba naučiti iz njegovog putovanja. Čitajući kroz njegov život na ovim stranicama, ponovo me je pogodilo koliko je njegova karijera bila događajna, na dobre i loše načine. Ono što sada izgleda najzvučnije je koliko brzo je nastavio dalje od svakog razočarenja i katastrofe – čak i deportacije. Hodžkinson pronalazi ključ te sposobnosti u veoma ne-mističnom delu Đokovićevog načina razmišljanja: „Otkrio je da nema šta da se dobije od toga da se spusti. Za Đokovića je daleko bolje da oprosti sebi… Hej, zdravows sebe da nastavi dalje.“
Dakle, ako, posle njegovog sporog i klimavog početka sezone 2024, pomislite da smo možda konačno videli poslednjeg Nolea, možda bi trebalo ponovo da razmislite. Za njega je putovanje u toku.
