Mišljenje Raula Varele, prezentera ‘A Diario’
Juče je bio čudan dan. Napustili smo Madrid Barahas sa mitingom za zagrevanje kod Filipa Šatijera i mnogo neizvesnosti u vezi sa ishodom finala u kojem je Rafa Nadal mogao da bude i da je imao više sreće na žrebu. Činjenica je da smo dva sata kasnije sleteli u Cirih okruženi reklamama za satove, čokolade i razne proizvode sa likom Federer i Vavinkra, obojica pobednici u Parizu iskorišćavajući povremeni prelazni rok u španskoj hegemoniji u katedrali tenisa na šljaci. Alkaraz je nastavio da se bori. Sat i po kasnije, pod neodobravanom kišom koja je poplavila granični autoput sa Crnom šumom, stigli smo u ovu jedinstvenu enklavu, Villingen-Schwenningen, gde se terase otvaraju na najmanjem zraku sunčeve svetlosti i velikim televizijskim ekranima bili su svedoci poraza Severne Nemke protiv Španca iz Mursije spremnog da obori nezamislive rekorde. 21 godina, tri Grend slema, po jedan na svakoj površini, harizma u piku, prostora za napredak i mnogo tenisa na njegovom reketu gde se slovo c, ono za srce, glavu i muda koje mu je deda prepisao, koristi, naravno, da još jednom osvoji šampiona i tako povede generaciju voljnu da nas natera da ponovo proživimo još jedno Zlatno doba španskog sporta. Karlose Alkazare, moraš da vidiš da bi razumeo. Kao Mursija.
