Za mnoge, Dijego Simeone je najveća legenda Atletiko de Madrida, pošto je nadmašio poput Luis Aragones, Adelardo, Fernando Tores ili čak Antoine Griezmann, koji takođe može da sedi za ovim stolom. Mora se reći da je čovek koji je već nosio dres kluba u svojoj igračkoj karijeri jednostavno vratio klub na noge kada je stigao na klupu Visente Calderon u 2011. Po njegovim naređenjima, Colchoneros je od kluba koji je preživljavao u gornjoj polovini tabele bez previše ambicija, sa velikim finansijskim i institucionalnim problemima, postao klub od kojeg se plaši, prvo u Španiji, a zatim u Evropi, osvojivši 2 titule La Lige protiv Real Madrida i FC Barcelona posebno, takođe igrajući 2 finala Lige šampiona. Svi su jednoglasni u jednoj tački širom Pirineja: ako je Atletiko tamo gde su danas i mogu sebi priuštiti da igraju u polufinalu najprestižnijih evropskih takmičenja, to je u velikoj meri zahvaljujući Cholo.
Međutim, poslednjih godina mnogi posmatrači počinju da misle da je argentinski ciklus na čelu Atletiko Madrida završen. Struja misli koja takođe počinje, malo po malo, da se slegne među nekim navijačima Rojiblancosa. I sa dobrim razlogom, prigovori Simeoneu su brojni: pristup male ruke u velikim utakmicama, taktička obnova koja se bori da dođe i određeni oblik samozadovoljstva u porazu. Sve to, znajući da je on najplaćeniji trener na planeti. Kakva je stvarna situacija? Da ide u pravcu Simeonea, ograničavanje Atletiko na tim koji stavlja autobus dole bi bilo nepravedno, jer ove sezone opet, čak i protiv velikih momaka kao što je Barsa, Colchoneros su nam ponudili velike utakmice i često su imali prednost nad svojim rivalom u igri. Baš kao što je Dijego Simeone vešt u taktičkim promenama, često naizmenično njegov istorijski 4-4-2 sa 3-5-2 ili čak 3-4-3. Ali istina je da je u Evropi, u očima svih, njegov Atletiko ponekad previše čekaj i vidi, previše reaktivan, i nije dovoljno preduzimljiv. Ako je stoga istina da je Atletiko ponekad imao tendenciju da se razblaži u cut-off utakmicama već godinama, opisujući ovaj Atletiko kao tim koji se ograničava na spuštanje autobusa nije potpuno tačan.
Možemo li zaista kriviti Simeonea što nije osvojio titule?
Ako mnogi vole da istaknu potrošnju Atletiko iz Madrida, pod izgovorom da klub ulaže mnogo da ide posle Dijega Simeonea, to takođe mora biti nijansirano. Može li Atletiko zaista takmičiti sa evropskim gigantima? Madrileños troše mnogo, ali to je i zato što mnogo prodaju. Prema podacima iz Mapa sajta, Rojiblancos imaju negativan saldo od 84.4 miliona evra u prelaznom roku tekuće sezone, sa 229.9 € potrošenih u odnosu na 145.5 miliona € primljenih. Arsenal ima negativan saldo od 280.72, neto trošak od skoro 200 miliona više od njihovog rivala juče. Da ne pominjemo plate koje ostaju generalno daleko od evropskih giganta. Na primer, i na osnovu podataka na sajtu Kapologija, bruto plata Colchonerosa iznosi 192,45 miliona evra, u poređenju sa 269,46 miliona evra za Gunnerse. Atletiko ima samo 6 igrača iznad 10 miliona evra bruto, u poređenju sa 13 za Arsenal, sa mnogi dolaze znatno bliže 20 miliona evra bruto.
A za one koji će pričati o La Ligi, razlike su još važnije sa dva španska giganta, Barsa i Real Madrid (434 miliona evra plata, više nego dvostruko), koje Colchoneros i dalje uspevaju da nerviraju prilično često. Zaista možemo kritikovati Dijega Simeonea zbog određenih izbora, ali zar ne bi bilo malo grubo tražiti titule od Atletika u ovom kontekstu? Možemo čak ići dalje na još jednu tačku na još jednu tačku, međutim: Atletiko gubi La Ligu protiv malih klubova, a ne u velikim utakmicama. Kritika Simeonea bi radije trebalo da dođe nakon mnogo izgubljenih bodova u prilično pristupačnim ligaškim utakmicama, više nego nakon poraza od drugih velikih evropskih klubova.
Potrebna je nova krv?
Iza tržišnih vrednosti i brojeva, Atletiko Madrid tim ove sezone je bio dobar na papiru, ali u stvarnosti, to je sve samo ne briljantan. Neka dobra osećanja, kao što je Pubill, koji se otkrio na poziciji centralnog odbrambenog igrača, kao i Pablo Barrios u veznom redu. Poslednja borba nekih igrača kao što su Koke i Antoan Grizman je takođe bioBilo je to zadovoljstvo, ali jasno je da neki igrači nisu reagovali na celu sezonu: počevši od Juliana Alvareza, zvezdanog regruta Aleksa Baene ili Robina Le Normanda, koji je trebalo da bude šef pozadi. Takođe je važno razumeti da figura Dijega Simeonea prevazilazi figuru jednostavnog trenera. Argentinac služi kao gromobran i štit, dobija mnogo kritika i dozvoljava drugima – igračima i posebno menadžerima – da se malo provuku kroz pukotine. El Cholo je stoga dragocena imovina za njegov menadžment, pa čak i ako se ponekad borio sa svojim nadređenima, on je pre svega doprineo skrivanju mnogih problema upravljanja godinama.
Imenovanjem drugog trenera, Atletiko ne zna šta bi dobio… ali razdvajanjem sa Dijegom Simeoneom, Atletiko jasno zna šta će izgubiti. Naravno, argument da želimo novu krv i nove ideje u Metropolitanu je potpuno validan i sasvim je moguće da bi novi trener čak mogao da postigne, brzo, bolje rezultate od Simeonea. Habanje se neminovno oseća malo, a potreba da se ima trener sa možda modernijim ili inovativnijim pristupom zaista može da oživi Atletiko koji je stagnirao u poslednjih nekoliko godina. U svakom slučaju, Dijego Simeone je pod ugovorom do 2027. godine i s obzirom na njegov status i legitimitet, on je taj koji će odlučiti da li želi da ode ili ne.
