Do pre nekoliko godina, Španija je dominirala Evropom. Real Madrid, Atletiko Madrid i Barselona su imali velike trke na veoma redovnoj osnovi u Ligi šampiona, a u Ligi Evrope smo imali i nekoliko iberijskih klubova koji su redovno bili uspešni, sa Seviljom kao glavnim primerom, ali ne samo. Ove sezone je mnogo komplikovanije, i to je trend koji počinje da traje i potvrđuje se. Barselona, petnaesti u Ligi šampiona, ima rekord od dve pobede, dva poraza i nerešeno, pošto je izgubio dve utakmice protiv protivnika određenog nivoa, Čelsi i PSŽ. Na strani Real Madrida, to je malo pozitivnije, jer su Merengues deveti sa tri pobede u četiri utakmice, i da će se vratiti u top 8 ako pobede protiv Olimpijakosa. Ali u svom jedinom meču protiv velikog rivala, Liverpula, ljudi Ksabi Alonso su poraženi.
Atletiko Madrid je takođe u teškoj poziciji. Naravno, situacija još nije katastrofalna jer su Kolchoneros, dvadeseti, su samo 3 boda od top 8 i imaju jednu utakmicu manje od većine timova ispred, ali i tamo, to je zaglavio u velikim igrama. Rojiblancos su izgubili svoja dva protivnika protiv jakih protivnika, Liverpula i Arsenala. Atletik klub je dvadeset osmi, sa samo jednom pobedom u pet utakmica, dok Viljareal, koji radi prilično dobro u La Ligi, još uvek nije pobedio ni jednu utakmicu i nalazi se na trideset četvrtom mestu. Zanimljiva statistika: od devet sukoba između španskih i engleskih klubova ove sezone, La Liga je osvojila samo jedan, naime duel između Barse i Njukasla. U Ligi Evrope, s druge strane, to je malo pozitivnije jer su dva kluba učesnika, Selta de Vigo i Betis, četvrti i deveti, respektivno. Baš kao što Raio Vallecano ima dobru kampanju u Konferencijskoj ligi, sa šestim mestom. Stoga je posebno u Ligi šampiona da problem postoji.
La Liga više nije utakmica
Jedna stvar je očigledna: nivo španskih giganta je pao. Prvo, na individualnom nivou, jer je prošlo vreme kada su Barsa i Real Madrid imali najbolje igrače na planeti u svom timu. Na papiru, Čelsi jedanaest možda nije imao mnogo da zavidi da FC Barselona u utorak uveče, a možda čak ima i više Blues igrača koji će biti u startnoj postavi u Barseloni nego obrnuto. Slično zapažanje može se napraviti i sa postavama poslednjeg Liverpula – Real Madrida, a jasno je i tokom duela između PSŽ-a i Barse na početku sezone. Pad koji se može objasniti pre svega finansijskim razlozima, jer su engleski klubovi, posebno zahvaljujući svojim sočnim TV pravima i prisustvu investitora u svojim redovima, mnogo moćniji u prelaznom roku, jer su u stanju da plate veće transfere i bolje plate od Real Madrida i Barse. Potonji – koji nisu izuzeti od bilo kakvih prigovora u pogledu ekonomskog upravljanja, posebno na katalonskoj strani – računaju pre svega na svoj prestiž i svoju auru da ubede igrače. U kontekstu u kojem više nisu u poziciji finansijske snage, giganti La Lige takođe moraju da se bave prilično strogim finansijskim fer-plejem koji ograničava njihov manevarski prostor na tržištu.
To je neizbežno: manja kupovna moć, manje dobrih igrača u ekipi, a samim tim i manje dobri rezultati. Za mnoge u Španiji, šef La Lige Havijer Tebas je glavni krivac u ovoj situaciji. Mogu se izneti i druga čisto fudbalska objašnjenja. Današnji fudbal se zasniva na brzim tranzicijama i atletski kvalitet igrača ponekad ima prednost nad više tehničkih ili taktičkih aspekata. Moda koja ne mora nužno odgovarati onome što je španski fudbal obično i koju vidimo svakog vikenda u La Ligi, sa obično opuštenijim tempom i manje agresivnom odbranom prilikom oporavka lopte. Veliki momci La Lige nisu nužno navikli da budu pogođeni kao engleski klubovi na primer, i ovaj fudbal, koji se može opisati kao više fizički, izgleda da favorizuje britanske timove.
Koja rešenja?
U svakom slučaju, La Liga je izgubila hegemoniju i tek je četvrta na UEFA rang listi ove sezone, dok je treća u ukupnom poretku koji uzima u obzir poslednjih pet sezona. Daleko od decenije 2009-2019 tokom koje je zauzimao prvo mesto, a da ga praktično nije napustio. Za neke posmatračeTo je takođe jednostavan povratak u normalu za prvenstvo koje je možda bilo u punom pogonu u Evropi tokom 2000-ih i 2010-ih. Zaista, ne treba zaboraviti da je Španija jedna od najsiromašnijih zemalja na kontinentu, i da će priliv novca na lokalnom nivou uvek ostati ograničeniji nego za engleske, nemačke ili francuske klubove, gde navijači imaju mnogo veću kupovnu moć i mogućnosti da popune blagajne svojih klubova direktno ili indirektno kupovinom TV pretplate ili merchandisinga. Nije slučajno da Real Madrid i FC Barcelona pokušavaju da pronađu nove izvore finansiranja, sa mogućim dolaskom investitora u njihov glavni grad, i korišćenje njihovog novog stadiona kao mesto za organizaciju događaja van fudbala. Istini za volju, Real Madrid i FC Barcelona nemaju izbora ako žele da ostanu konkurentni. Atletiko Madrid, kao ograničen iz istih razloga kao i njegova dva velika brata, nedavno se preselio pod američku zastavu.
Da li to znači da moramo biti katastrofisti? Ne nužno. Španski tim ostaje sjajan, o čemu svedoče odlični rezultati njegovih selekcija na raznim turnirima organizovanim poslednjih godina, kao i mnogi od njih sijaju u četiri ugla Evrope. Bazen iz kojeg će veliki španski klubovi moći da nastave da izvlače jeftino ili čak besplatno, a koji će im garantovati određeni minimalni nivo. Nove strategije klubova usmerene na potpisivanje igrača pre nego što eksplodiraju – Franko Mastantuono je dobar primer – takođe će im omogućiti da nastave da privlače grumenčiće sutrašnjice, čak i ako će morati da ih podele sa drugim klubovima, kao što su Estevao Vilijan koji su Madrid i Barselona želeli. Fudbal se takođe sastoji od ciklusa, i nema sumnje da će za nekoliko godina Meta će se ponovo promeniti i možda će biti povoljniji za španski stil igre nego sada. Ali do tada, navijači La Lige možda će morati da jedu svoj crni hleb …
