Letnji prelazni rok Juventusa je intrigantan koliko i zabrinjavajući. Igor Tudor je potvrđen na svojoj poziciji, i ako je dolazak Džonatana Davida u slobodnom transferu bio lep udar na tržištu, to ne prikriva nedostatak finansijske dubine kluba. Razgovori o budućnosti Federika Kijeze, moguća prodaja Dušana Vlahovića, ili oklevanja oko profila odražavaju hladnu realnost: Juve nema slobodne ruke. Klub se kreće na užetu, primoran da proda da kupi, da pregovara o svakoj klauzuli, i da se kladi na profile koji će biti oživljeni ili na kraju njihovog ugovora. Ovo nije samo razborita sportska strategija: to je simptom glavnog akcionara, Eksora, u procesu redefinisanja svojih ekonomskih prioriteta. Jer iza Juvea stoji Eksor, holding kompanija porodice Agnelli-Elkann, koja prolazi kroz jednu od najdelikatnijih faza svoje novije istorije.
Eksor je kontrolisao Juventus više od jednog veka, ali je takođe i onaj koji poseduje Stellantis, koji je sada usred industrijske krize. Sa proizvodnjom automobila u slobodnom padu u Italiji i nejasnom budućnošću za nekoliko fabrika, Eksor sada mora da upravlja skupim industrijskim krvarenjem koje usisava resurse, u vreme kada je prodaja Gedi grupe, koju kontroliše Ekor i izdavač novina La Repubblica i La Stampa, još uvek na stolu. U tom kontekstu, svaka investicija se preispituje, a Juventus, istorijski zaštićen, više nije nedodirljiv. Sportske investicije moraju biti finansijski opravdane, gotovinski predujmovi se vrše u dribovima i drabovima, a apsolutni prioritet je stabilizacija Stellantisa, koji je mnogo strateški na nivou grupe. U toj logici se sada mora čitati prelazni rok Juventusa: više ne kao čisto sportska ambicija, već kao direktan odraz ekonomskih pritisaka koji opterećuju njegovog akcionara.
U Torinu vlada anksioznost!
Oluja koja potresa Stellantis — proizvodnja u Italiji u slobodnom padu za 26,9% u prvoj polovini 2025. godine, jedva 222.000 vozila sa proizvodne linije i prognoza od samo 440.000 za ovu godinu — stavila je Exor, holding kompaniju porodice Agnelli-Elkann, pred egzistencijalnu dilemu: mobilisati milijarde za oživljavanje fabrika Mirafiori, Melfi i Pomigliano, ili prihvatiti industrijski pad sa eksplozivnim društvenim i političkim posledicama. Tamo gde je Stellantis do sada predstavljao stalan tok dividendi, sada rizikuje da postane ponor novca, barem do dolaska novog hibrida Fiat 500 krajem 2026. godine. Ova promena prisiljava Exor da redefiniše svoje finansijske prioritete, a kada „fabrika“ kašlje do ove tačke, „slobodno vreme“ koje fudbalski klub predstavlja odmah postaje promenljivo u prilagođavanju. Međutim, Juventus više nego ikada zavisi od kiseonika Agnelli. U martu 2025. godine, Eksor je već morao da unapred 15 miliona evra da završi sezonu nakon otpuštanja Thiaga Motte, stavljajući crno-belo mogućnost mnogo značajnijeg poziva za sredstva početkom jula, drugi ček za 15 miliona evra potvrdio je hitnost novčanog toka kluba.
Čak i sa ovim infuzijama, prva koverta za transfer koju je postavio Damien Comolli je ograničena na… 50 miliona evra, pod uslovom velike prodaje (Dušan Vlahović, Daglas Luiz) da se nadaju da će se popeti na 150 miliona evra. Novi novac koji je u prošlosti stizao gotovo „automatski“ iz Torina preko Ekora postaje oskudan: svaki evro preusmeren u Continassu sada je evro koji se ne koristi za ublažavanje kolosalnih gubitaka Stellantisa ili za finansiranje reorganizacije njegovih italijanskih fabrika. Kratkoročno, ova napetost će rezultirati prelaznim rokom mogućnosti: pozajmice, igrači na kraju ugovora, opklade na sledeću generaciju. Ali pravi rizik je strukturni. Ako Stellantis ne popravi situaciju do 2026, Ekor će morati da arbitrira još oštrije između industrije i fudbala. Juve bi mogao biti primoran da proda jednog ili dva glavna rukovodilca svakog leta da ostanu pod novim pravilom UEFA. Manje budžeta takođe znači manje atraktivnosti za vrhunske trenere i premijum komercijalna partnerstva, u isto vreme kada Inter i Milan imaju koristi od agresivnijih akcionara.
Jasno, kriza koju neki smatraju „vansportskom“ preti da redefiniše hijerarhiju Serije A i pošalje Staru damu nazad na strategiju „samodovoljnosti“ koja podseća na godine 2006-2011 — sa nadom da ovog puta, finansijski povratak neće potrajati pet godina. Ako se negativna spirala Stellantisa nastavi, portfolio arbitraža u Ekoru mogla bi postati brutalna: holding kompanija bi mogla da izabere da prvo zaštiti svoju „kravu muzaru“ FerrAri — čija kapitalizacija obara rekord za rekordom i čiji je Exor upravo prodao 4% da prikupi 3 milijarde evra — umesto da redovno apsorbuje gubitke Juventusa koji je ranjiv na nova pravila UEFA. U ovom scenariju, Elkann više ne bi isključio ideju prodaje manjinskog bloka kluba da dovede u spoljni kapital (criptocurrenci kompanija Tether je već rekao da je spreman da ide iznad 5% ako su vrata otvorena za njega). Čak i ako je Exor negirao bilo kakvu trenutnu prodaju, sama mogućnost razdvajanja – simboličan prekid nakon više od jednog veka saveza između porodice Agnelli i Juventusa – bila bi doživljena kao zemljotres u italijanskom fudbalu, označavajući kraj naslednog pokroviteljstva koje je oblikovalo identitet i uspeh Stare dame od 1923. godine.
