Na mikrofonu La Provansa, bivši predsednik Olimpika iz Marseja (2002-2004), Christophe Bouchet, izvukao je mašinu za sumpor, dok Fokajci prolaze kroz krizu na svim nivoima. «Pre svega, zaustavimo se sa ovim trenerima šegrta čarobnjaka koji, još od Bielse, veruju da su jači od fudbala, da mogu da promene sastav tima na bilo koji način i da u njihovoj ličnosti postoji neka vrsta magije koja će klub pobediti. To je sranje, to je sranje. Luis Enrike ima mnogo više sredstava na raspolaganju, ali on ne izmišlja prah, to je klasična igra sa stabilnim timom. Druga tačka je akumulacija igrača. Sve ovo više nema smisla i ono što je OM snažno je moć grba i dresa. Kakav uticaj može imati ako, nakon šest meseci, Norvežanin zameni Hrvata koji će šest meseci kasnije sam prepustiti svoje mesto Šveđaninu? Ono što bih voleo za OM, i ne mislim da sam jedini, je da prestanemo da budemo tim i postanemo klub. Strukturiran od temelja sa prvim timom kao cilj većeg projekta. Trening centar sa identitetom, prepoznatljivom snagom, dobrim ženskim timom… strukture koje su jače od muškaraca. Ne mogu da verujem da dobri igrači dolaze samo iz Ile-de-France ili predgrađa Barselone … Sa restrukturiranjem odozdo prema gore, povratkom jednostavnim stvarima, možda bi životna sredina bila zdravija, mirnija.»
On nastavlja da apostrofira Pabla Longoriju o mogućoj ostavci. «Iz mnogih razloga koji pripadaju njemu i drugima manje, on je potrošio svoj kapital poverenja. On je stekao jedan koji niko nije uživao u njegovom položaju još od Pape Diouf. Sada, to visi o konac i ja danas ne vidim načine da se oporavi ovaj kapital. Pablo je inteligentan čovek, veoma lukav, a njegov veliki problem je što navijači imaju dobro pamćenje. Ipak, nije Pablova strategija ono što me dovodi u pitanje, već Frenka MekKorta. Umesto da se pitam šta će Longoria raditi u budućnosti, pitam se šta je radio u Marseju od tada. Tražiti njegov odlazak sada nakon potrošenih stotina miliona bila bi velika greška. S druge strane, on mora da se izrazi sa malo transparentnosti o svojim idejama, svom projektu. To je enigma. Razumemo zašto je Kita u Nantu, zašto je Katar u PSŽ-u, ali McCourt, mi zapravo ne razumemo. I iznad svega, zašto i on prihvata ono što se tamo dešava? Kolektiv, na kraju, svi. To je klub sa kojim nema nijansi i povezan je sa pitanjem nestabilnosti, ovaj vulkanski kontekst samo dovodi do ishitrenih odluka i ovog stalnog prometa. Svaki put kada saberete pogoršanu tenziju, farandol igrača, i sindrom proviđenja čoveka sa trenerom i završite sa manje-više istim rezultatom. Pitanje koje se postavlja je zašto nastavljamo?». Barem, rečeno je.
