Slučaj Igora Tudora je fascinantan u modernom fudbalu. S jedne strane, njegova taktička reputacija ostaje izuzetno solidna na terenu, a mnogi treneri i analitičari prepoznaju bogatstvo njegovih principa igre koji se s vremena na vreme mogu posmatrati u OM-u, a posebno u Hellas Veroni. Njegov agresivni presing i njegove hibridne 3-5-2 organizacije koje uzdrmaju strukture protivnika često su istaknuti. S druge strane, njegova iskustva na klupama prate jedno drugo bez ikakvog trajanja sa avanturama koje traju u proseku godinu dana maksimalno, ili čak mnogo manje. Njegov ekspres stint u Totenhemu trajao je samo šest nedelja, bez pobeda u Premijer ligi. Novi fijasko koji savršeno ilustruje ovaj paradoks. Čini se da je bivši hrvatski defanzivac stalno zaglavljen između dve stvarnosti: trenera koji se smatra briljantnim taktički, i tehničara čiji se projekti uvek završavaju brže nego što se očekivalo. Zbog toga što su klubovi prestali nakon nekoliko meseci, pitanje se neminovno postavlja …
Da li problem zaista dolazi od Igora Tudora, ili iz konteksta u kojem on pristaje da radi? Kada pogledamo njegovu nedavnu karijeru, obrazac se gotovo uvek ponavlja. Igor Tudor često dolazi kao hitno rešenje, vatrogasac pozvan da popravi komplikovanu situaciju. U Udinezeu je već bio pozvan da stabilizuje tim u dva navrata. Ista logika važi i za njegove kratke periode u Galatasaraju ili PAOK-u, gde je ostao samo jednu sezonu. Isti scenario je ponovljen kasnije sa ovom intenzivnom, ali jedinstvenom sezonom u OM, samo nekoliko meseci u Laciju, zatim sedam meseci u Juventusu u ionako krhkom kontekstu. Svaki put, rodom iz Splita stiže u turbulentni klub, gde hitnost ima prednost nad izgradnjom. Pod ovim uslovima, sudeći trenera isključivo na osnovu dužine njegovih mandata može dovesti u zabludu, ali on često interveniše u nestabilnim okruženjima gde malo tehničara zaista uspeva da bude deo kontinuiteta. Primer Totenhema bi tako mogao da posluži kao otkriće, slučaj koji simbolizuje sve probleme njegove karijere.
A sada?
Jer na čisto fudbalskom nivou, Igor Tudor nije klasičan trener. Njegov pristup zahteva vreme i pre svega potpunu podršku grupe sa profilima igrača izabranim i precizno odabranim od strane njegovog osoblja. Njegovi sistemi, često zasnovani na agresivnim individualnim oznakama, veoma visokim linijama i brzim vertikalnim prelazima, izuzetno su fizički i mentalno zahtevni. Ovo može proizvesti spektakularne rezultate kada tim asimilira model, kao što se ponekad vidi u Marseju, ali takođe može izazvati faze nepravilnosti tokom perioda učenja. Njegova Hellas Verona se i dalje smatra jednim od najatraktivnijih nedavnih timova koji su igrali u Italiji u poslednjih nekoliko godina. Problem je u tome što evropski divovi, koji su žedni rezultata i trofeja, retko dozvoljavaju ovaj put. U već napetim okruženjima, sa popularnim pritiskom ultrasa, nestrpljivih menadžera i svlačionica pod pritiskom, takva zahtevna metoda može brzo postati teška za implementaciju. Ono što Tudorovu taktičku snagu čini paradoksalno postaje njegova slabost jer su njegove ideje oštre, ambiciozne, ali ponekad previše složene za projekte u kojima dominira hitnost.
Na kraju, pitanje možda nije pronaći razlog za navodni „Tudorov problem“, već zašto se Hrvat sistematski nalazi u ovakvoj situaciji. Već nekoliko godina, hrvatski tehničar, koji je uživao pravi rejting na tržištu i u štampi, izgleda da prihvata izuzetno rizične misije: klubovi u sportskoj krizi, napeti unutrašnji politički konteksti, ili već oslabljena uprava. U Juventusu je stigao u periodu ekonomskih i institucionalnih turbulencija. U Laciju, u konfliktnoj klimi sa predsednikom Klaudijem Lotitom i budućom zabranom zapošljavanja. U Totenhemu, u klubu koji je upao u sportsku krizu i krizu identiteta sa devet trenera od 2019. godine i odlaska Poketina. Drugim rečima, okruženja u kojima bi čak i savršeno prilagođen trener imao poteškoća u izgradnji tokom vremena. Igor Tudor ostaje paradoks evropskog fudbala. Taktičar poznat po svojoj taktičkoj inteligenciji, sposoban da transformiše tim u smislu igre, ali čija je karijera obeležena izborima klupe koji su opasni koliko i nesigurni. Možda pravi ključ njegove budućnosti leži uAS u evoluciji svojih ideja, ali u promeni strategije sa misijom da konačno pronađe stabilan projekat u kome će njegove metode imati vremena da postoje.
