Nakon 13 godina istraga, jednog od najdužih i najskupljih ciklusa istraga u britanskoj pravosudnoj istoriji, izveštaj Nezavisne kancelarije za policijsko ponašanje (IOPC) oživio je, uz prigušeno nasilje, bol i bes koji okružuju tragediju u Hillsboroughu. Ova katastrofa, koja se dogodila 15. aprila 1989. godine i izazvala smrt 97 navijača Liverpula, ostaje najgora sportska tragedija u zemlji, ali i simbol policijskog zataškavanja u neviđenim razmerama. Izveštaj, iako je opisan kao „Sveobuhvatno i detaljno“ od strane ožalošćenih porodica, potvrđuje 110 slučajeva ozbiljnih povreda: ponovljene laži, izmene izjava, zloupotreba ovlašćenja, zanemarivanje dužnosti budnosti. Čak se navodi 12 policajaca koji su trebali biti procesuirani zbog ozbiljnog nedoličnog ponašanja. Ali on i dalje dolazi do hladnog zaključka da niko neće biti kažnjen. Za rođake žrtava, to je „Nacionalna sramota“, još jedna trauma nanesena porodicama, od kojih su se neke borile 36 godina da se prizna istina koja je već utvrđena iznova i iznova: policija Južnog Jorkšira je lagala, nije uspela u svojoj misiji i pokušala da prebaci krivicu na navijače koje je trebalo da štite.
Tokom prikupljenih reakcija, vraća se jedno zapažanje, teško i gotovo rezignirano: „Nikada nećemo dobiti pravdu.“ Reči su od Šarlot Henesi, koja je izgubila oca, Džimija, u dobi od 29 godina. Oni odjekuju kao krik slomljen decenijama beskrajnih procedura i čekanja. Njena majka, seća se, umrla je i pre nego što su javne istrage 2014-2016 formalno potvrdile nedolično ponašanje policije. Margaret Aspinall, istorijska ličnost u borbi, čiji je sin Džejms imao 18 godina, govori o zemlji koja je sposobna da ostavi policajce „Izvući se s tim, sa punom penzijom“. Njegova gorčina je posebno usmerena na Davida Duckenfielda, službenika zaduženog za utakmicu, koji je izmislio laž da su navijači Liverpula prisilili vrata da uđu na stadion, laž koju nikada nije platio uprkos optužbi za ubistvo iz nehata 2019. godine, koja je na kraju završila oslobađajućom presudom. Porodice i dalje odbijaju da se izvinjavaju za njega. Oni takođe osuđuju institucionalnu inerciju jer je većina policajaca identifikovanih u izveštaju sada u penziji ili mrtva, zaštićena zakonom koji zabranjuje disciplinske postupke protiv policajaca koji su napustili svoja mesta pre 2017. godine.
13 godina nepotrebnog čekanja
Izveštaj IOPC-a takođe otkriva nove uznemirujuće elemente, koji slučaju daju gotovo vrtoglavu dimenziju. Iako se smatralo da je poznat puni obim policijske manipulacije, istražitelji kažu da su otkrili više od 130 dodatnih izjava koje je izmenila policija Južnog Jorkšira, čime je ukupan broj falsifikovanih dokumenata veći od 300. Za porodice je ovo dodatni šok. Kako je, nakon toliko istraga, toliko svedočenja i toliko dokaza koji su već otkriveni, zataškavanje moglo biti još dublje nego što smo mislili? Nedostaci identifikovani pogođeni su visokim oficirima, uključujući nadzornika Rogera Marshalla, pomoćnika komesara Valtera Jacksona i Sir Normana Bettisona. Neki su nastavili da grade prestižne karijere, ponekad čak i počašćeni od strane države. Na šta rođaci žrtava odgovaraju da je sada nemoguće u potpunosti izmeriti „Obim obmane Južnog Jorkšira“, jer su nestali dokumenti, nestali video snimci i oportunistički propusti u pamćenju oblikovali sudsku maglu koja je postala strukturna.
Za mnoge, najokrutnija ironija leži u samoj dužini ovog trinaestogodišnjeg procesa da se postigne ono što su porodice znale već 1989. godine. IOPC priznaje da je njegov izveštaj kulminacija „dugi procesi, uključujući i najduže istrage u engleskoj pravnoj istoriji“. Završetak koji će koštati više od 150 miliona funti, kolosalni finansijski i psihološki teret i u velikoj meri snositi same porodice, primorane da finansiraju višedecenijsku borbu iz sopstvenih sredstava. Margaret Aspinall nas podseća da proces nikada ne bi trajao tako dugo da je policija prepoznala svoje greške od početka, umesto da se zaključava u strategiju institucionalne zaštite. Kathie Cashell, zamjenik izvršnog direktora IOPC-a, dodaje da bi ovaj izvještaj trebao poslužiti kao vodič zalekcija. Organizacije koje daju prioritet svojoj reputaciji nad istinom izlažu se moralnim i pravnim katastrofama. Porodice, sa svoje strane, uzimaju u obzir važan dokument, ali naglašavaju da on samo potvrđuje prošlost koju su samo oni morali da iznesu na videlo.
U ovom pejzažu zasićenom bolom i nepravdom, jedan korak napred ipak ostaje simboličan: Zakon o Hillsboroughu, koji nameće zakonsku obavezu transparentnosti svim državnim službenicima i policajcima, usvojen zahvaljujući neumornoj odlučnosti porodica. Ovaj zakon, kažu, duboko bi promenio putanju tragedije da je postojao ranije. To bi moglo da spreči instituciju da ponovo manipuliše istinom kako bi izbegla svoje odgovornosti. Ali to ne briše osećaj neuspeha, niti prelom koji još uvek prolazi kroz engleski fudbal. Za Hillsborough nije samo tragedija prošlosti, to je užareni fokus koji nastavlja da spaljuje kolektivnu maštu. „Vreme nas je nadvladalo“kaže Steve Keli, koji je izgubio brata Michaela. „Bili smo mladi u Hillsboroughu, sada smo stari. Ovo se ne sme ponoviti. » Posle 36 godina skandala, laži i borbi, britanski fudbal je ponovo primoran da se suoči sa katastrofom koja je oblikovala njegovu istoriju i koja, čak i danas, pali njegovu savest.
