Mariana De Carvalho Vidal Reis Esteves Teiga nikada nije krenuo lakšim putem. Na Olimpijskim igrama u Parizu predstavljala je Gvineju u kategoriji U57kg, noseći crvenu, žutu i zelenu boju nacije koju je izabrala kao pasoš za slobodu i elitni sport.
Sada puni 30, Mariana Esteves stoji kao jedna od najupečatljivijih priča u međunarodnom džudo. Trostruki afrički šampion 2023, 2024. i 2025. godine, izgradila je karijeru oblikovanu ne samo rezultatima, već i ponovnim pronalaženjem, otpornošću i odbijanjem da dozvoli drugima da definišu njene granice.
Počela je džudo u dobi od pet godina u Lisabonu. Majka ju je nagovorila da proba, obećavajući da će joj pomoći da se brine o sebi. U početku je Mariana bila više zainteresovana za klasični ples, ali džudo je brzo uzeo maha. Sport je uvek bio centralni u porodici. Njen otac se bavio nekoliko timskih sportova, a majka je imala pozadinu u umetničkom klizanju. Njeni roditelji su insistirali da je sport deo života, a od malih nogu Mariana je pokušala i plivanje, jahanje i atletiku.
Njen prvi dom u džudou bio je Salesianos de Lisboa, pod vođstvom Eduarda Garsije i Nuna Antonija, dva trenera koje još uvek opisuje kao porodicu. To klupsko okruženje ju je duboko oblikovalo. To je takođe bilo mesto gde je učila od snažnih ličnosti oko sebe, među kojima je i Beatriz Martin, bivša španska olimpijka čija je priča o povratku ostavila trajan utisak.
Kao junior, Esteves je bio jedan od vodećih talenata Portugala. Osvojila je bronzu na Svetskom juniorskom prvenstvu 2015. godine u Abu Dabiju i činilo se da sledi savršen put. Ali sport je retko tako jednostavan. Subluksacija ramena u 2016. godini dovela je do operacije, a sezone koje su usledile postale su sve teže. Pokušaj da ostane u U52kg za podršku olimpijskim kvalifikacijama gurnuo je njeno telo i um do tačke pucanja. Smanjenje težine postalo je nezdravo, trening je postao patnja i sam džudo je počeo da gubi smisao.
Taj period je ostavio ožiljke, ali i lekcije. Gledajući unazad, ona iskreno govori o potrebi za boljom nutritivnom podrškom, većim poštovanjem mentalnog zdravlja i hrabrošću da sluša telo pre spoljnih očekivanja. Njen eventualni prelazak na U57kg doneo je olakšanje, ali baš kad je počela da se naseljava, pandemija je sve poremetila.
U jednom trenutku više nije sebe smatrala sportistom. Fokusirala se na završetak studija, udaljila se od visokih performansi i pitala se da li još uvek pripada elitnom džudou. Zatim je došlo do preseljenja u Sainte Genevieve des Bois u Francuskoj, prekretnica koju ona sada vidi kao odlučujuću. Tamo, daleko od kuće, ponovo je otkrila zadovoljstvo treninga i vatru da se ponovo takmiči. Okružena podržavajućom klupskom kulturom, malo po malo se obnavljala.
Sledeći odlučujući korak došao je 2022. godine. Osećajući se blokirano u Portugalu i frustrirano onim što je videla kao nedostatak transparentnosti i mogućnosti, potražila je negde drugde. Gvineja je postala ta prilika. Njena majka je rođena u Africi, tako da je veza već postojala. Što je još važnije, Gvineja ju je želela i ona je želela Gvineju. Promena se dogodila brzo. U martu 2022. godine borila se za svoj poslednji događaj za Portugal, a u maju se takmičila na Afričkom prvenstvu za Gvineju.
Ta odluka je transformisala njenu karijeru. Prva velika nagrada došla je sa afričkom titulom 2023. godine, dan za koji kaže da nikada neće zaboraviti. To joj je dalo veru da nastavi sve do Pariza 2024, gde je ostvarila san da se takmiči na Olimpijskim igrama. Na sam dan njenog olimpijskog takmičenja, ona je takođe predložena od strane svog partnera, pred porodicom, prijateljima i trenerima, što ga čini jednim od najemotivnijih dana u njenom životu.
Čak i posle Pariza, putovanje nije prestalo. Godine 2025. osvojila je svoju prvu Grand Prik medalju, bronzanu u Austriji, a zatim je ponovo potvrdila svoj nivo pobedom na Afričkom prvenstvu. Godine 2026. prvi put je stigla do poslednjeg bloka pariskog grend slema, završivši na petom mestu nakon poraza samo od Sarah Leonie Cysique i Faïza Mokdar. Za Marijanu, taj rezultat je značio više od nekih medalja na drugim mestima. Pariz, puna arena i osećaj istinske pripadnosti među najboljima dali su joj obnovljeno samopouzdanje.
Daleko od džudoa, Esteves je izgradio jednako ozbiljan akademski put. Diplomirala je sportske nauke 2018. godine, magistrirala nastavu fizičkog vaspitanja 2022. godine i sada priprema doktorat iz humane kinetike, specijalizujući se za sociologiju i sportski menadžment. Njena teza se fokusira na džudoku sa globalnog severa koji je migrirao na jug i kvalifikovao se za Olimpijske igre, predmet koji poznaje iznutra.
Ona takođe pronalazi ravnotežu u prirodi, jogi i istorijskim romanima. Ona voli selo i more, i kaže da joj je joga pomogla da bolje razume sebe, posebnolli kroz disanje. Taj prenos između tela i uma postao je jedna od tihih snaga u njenom džudou.
Mariana Esteves i dalje juri više. Njena sportska ambicija je da stigne u Los Anđeles 2028. kao nosioc sportista i da se bori za olimpijsku medalju. Ona takođe sanja da postane osmostruki afrički šampion. Osim toga, ona želi porodicu, da nastavi da radi u džudou i oko njega, i da ostane blizu konkurencije čak i nakon završetka elitne karijere.
Ono što njenu priču čini tako upečatljivom nisu samo medalje ili zastave koje je nosila, već i način na koji je nastavila da se kreće napred kroz sumnju, povrede, nepravdu i neizvesnost. Lisabon ju je oblikovao. Gvineja joj je dala slobodu. Džudo joj je dao svet.
Hvala Anthoni Diao. Za kompletan originalni rad i više funkcija, posetite JudoAKD.fr
