Hidehiko Jošida je dostigao vrhunac veoma rano. Njegovo prvo međunarodno takmičenje bilo je Svetsko prvenstvo 1991. godine, gde je osvojio bronzu. Pošto u to vreme nije bio rangiran, nije imao zbogom i morao je da se bori neuobičajeno veliki broj mečeva – ukupno sedam. Izgubio je od Anthonnie Wurth (NED) u četvrtfinalu, ali se vratio kroz repasaž i pobedio Kerrith Braun (GBR) da spasi bronzanu medalju.
Tada nije bilo IJF Vorld Tour i tako da zaista nije bilo mnogo međunarodnih takmičenja za njega da učestvuje u. Njegov sledeći je bio veliki: Olimpijske igre u Barseloni 1992. godine. On je još uvek bio uglavnom nepoznata količina na početku takmičenja, ali do kraja dana, zvezda je rođena. On je bacio Jason Morris (SAD) sa jednim od tehnički najlepših uchimata ikada viđenih.
Na Svetskom prvenstvu u Hamiltonu 1993. bio je favorit za osvajanje zlata. U finalu se suočio sa relativno nepoznatim iz Južne Koreje po imenu Jeon Ki-young. To je bio Jeonov drugi međunarodni turnir, tako da je bio veoma zelen u odnosu na Jošidu. Ali nešto se desilo sa Jošidinim leđima tokom jednog od ranijih mečeva. Nekako ga je povredio.
Jošida je stavio na hrabro lice i na početku svog meča protiv Jeon, on je bio taj koji je bio agresor. Ali kako je meč odmicao, bilo je očigledno da mu leđa narušavaju njegovu sposobnost da se bori. Počeo je da dobija kazne i na kraju ga je bacio Jeon. To je bilo uznemireno jer je Jeon u to vreme bio zaista novajlija u međunarodnom džudou. Ali činjenica da je Jošida bio oštećen ostavila je mnoge da spekulišu šta bi se moglo desiti da Jošida nije povređen.
U to vreme, Svetsko prvenstvo se nije održavalo svake godine, već svake dve godine. Dakle, Jošida je morao da sačeka još dve godine da dobije još jednu šansu na Svetskom prvenstvu. Svetsko prvenstvo 1995. bilo je u Japanu i svi su se radovali revanšu između Jošide i Džona. I to se dogodilo. Upoznali su se u finalu.
Sa prednošću domaćeg terena i bez povreda koje bi ga ometale, Jošida je izašao sa vatrenim oružjem. Još jednom, on je bio agresor sa Jeonom koji je uglavnom bio u defanzivi. On je srušio Jeon nekoliko puta sa kouchi-gari, ali ne dovoljno da postigne. Ipak, on je zaista izgledao da bude na putu da konačno osvoji svoju svetsku titulu. Jeon je upropastio svoje planove tako što je iznenada izvukao vrhunsku kapljicu sode u kombinaciju osoto-gari koja je Jošidu spustila ravno na leđa. Nema zlata za Jošidu, opet.
Sledeći Svetski je bio u 1997, ali Jošida je morao da dam taj propust zbog povreda koje je pretrpeo na Olimpijskim igrama prethodne godine. Na Igrama u Atlanti 1996, samozadovoljni Jošida je bačen u prvom kolu od Adrian Croitoru iz Rumunije, koji ga je uhvatio sa tani-otoshi koji ga je srušio za ippon. Borio se kroz repasaž, ali u svojoj bronzanoj medalji Marko Spittka iz Nemačke slomio je Jošidinu ruku stojećim bravom (što je tada bilo legalno).
Nije mogao da se takmiči na Svetskom prvenstvu 1997. značilo je da će morati da sačeka do 1999. pre nego što ponovo pokuša da osvoji svetsko zlato. Na Svetskom prvenstvu u Birmingemu 1999. godine, Jošida je već smatran prošlim najboljim godinama. Ali nakon osvajanja olimpijskog zlata sedam godina ranije, bio je odlučan da konačno dobije i svetsku titulu. On je blitzed svoj put kroz runde i u finalu, bacio Victor Florescu iz Moldavije sa svojim zaštitnim znakom uchimata za ippon. I sa tim, Jošida je konačno dobio ono što mu je izmaklo sedam dugih godina.
