Bivša olimpijska šampionka Nora Đakova zvanično je objavila povlačenje iz takmičenja 31. decembra 2025. godine, čime je okončana jedna od najtrofejnijih karijera u kosovskom džudou. Osvajač zlatne olimpijske medalje, evropski šampion, osmostruki osvajač zlatne medalje na IJF Vorld Tour-u i bronzana medalja na Svetskom prvenstvu, Đakova se već udaljila od takmičenja ranije ove godine, a njen poslednji nastup dolazi na 2025 Paris Grand Slam.
Sada u potpunosti prelazi u svoju ulogu trenera, iskreno je govorila o vremenu svoje odluke, emocionalnoj težini ostavljanja konkurencije iza sebe i njenim ambicijama izvan tatamija.
Vaše poslednje takmičenje bio je 2025 Paris Grand Slam. Zašto ste čekali bukvalno do poslednjeg dana u godini da objavite svoju penziju?
GJAKOVA: Posle grend slema u Parizu, shvatila sam da više ne želim da se takmičim. Jedva sam čekao da se vratim kući i učinim ga zvaničnim, ali moj trener mi je rekao da treba da dam sebi malo vremena i razmislim o ovoj odluci. Dakle, čekao sam.
Zbog čega ste se tako osećali?
GJAKOVA: Imala sam tešku godinu pripremajući se za Olimpijske igre jer sam imala veliku povredu pet meseci ranije. Da bih se vratio u formu, morao sam da treniram do šest sati svaki dan i to me je iscrpilo, i mentalno i fizički, ali više mentalno. To nije toliko uticalo na mene uoči Olimpijskih igara. Ali posle Olimpijade, kada sam ponovo počeo da treniram, tada sam to zaista osetio. Osećao sam da više ne volim ono što radim. Stalno sam se pitao: „Zašto to opet radim?“ Nikada ranije nisam imao takve misli, ali odjednom sam razmišljao o svemu. Nakon osvajanja medalje na pariškom grend slemu, osetio sam da više ne moram da se dokazujem. Samo sam hteo da prestanem. Nisam imao nikakvih povreda. Bio sam u dobroj fizičkoj kondiciji, ali jednostavno nisam imao volje da nastavim.
Kao takmičar, trenirali ste dva ili tri puta dnevno. Sada, kao trener, trenirate svoje sportiste dva ili tri puta dnevno. Da li zapravo imate više slobodnog vremena za druge stvari?
GJAKOVA: Naravno, treniranje oduzima mnogo vremena. Mislim da je razlika u tome što bez obzira na slobodno vreme imam, ja sam opušteniji i osećam se manje pod pritiskom nego kada sam bio sportista. Ja zapravo mogu biti produktivniji u takvim vremenima i raditi druge stvari. To nije bio slučaj kada sam se takmičio.
Da li postoje neke velike promene u vašem životu sada kada ste u penziji od takmičenja?
GJAKOVA: Živim u malom gradu, tako da je prilično teško napraviti velike promene. Pored treniranja, što je dva ili tri puta dnevno, radim svoj trening u teretani ili idem trčanje. Takođe provodim neko vreme studirajući i naravno provodeći vreme sa prijateljima i porodicom.
Da li još uvek radite randori?
GJAKOVA: Ne, retko to radim. To me čini emotivnim. To je kao da sam još uvek u periodu tugovanja. Nedostaje mi trening džudoa, ali više od toga, nedostaje mi trening sa svrhom. Ovo može zvučati čudno, ali čak mi nedostaje rano buđenje i pravljenje težine za takmičenje.
Obučeni ste po sistemu koji je razvio vaš trener. Da li pratite potpuno istu knjigu kada trenirate svoje sportiste?
GJAKOVA: Pratim sistem mog trenera. Čak i ako bih mogao da izaberem drugi sistem obuke, i dalje bih izabrao naš. Verujem u naš sistem i volim način na koji nas uče džudo. Kosovski džudo sistem je veoma centralizovan i čvrst. Mnogo je fokusa na tehničkom razvoju i kumi-kata (hvatanju). Sve planira glavni trener Driton Kuka. Morate biti dobro pripremljeni fizički, i biti dosledan i disciplinovan da se istakne u ovom sistemu.
Poznato je da je vaš trener veoma strog. A ti?
GJAKOVA: I ja sam stroga kada je u pitanju program obuke. Očekujem da sportisti budu disciplinovani i da dođu na trening fokusirani i spremni da rade posao. Ali mislim da sam možda malo više razumevanja.
Počeli ste u vreme kada je kosovski džudo još bio u povoju. Možete li opisati kako se džudo scena promenila od tada?
GJAKOVA: Trenirala sam u malom dođou bez grejanja, a ponekad i bez struje. Nismo imali teretanu pa smo držali našu opremu u našoj svlačionici. Nismo imali mnogo partnera za obuku. Samo dva ili tri igrača rade randori zajedno. Sada se promenio iz lokalnog sporta u dobro organizovan i međunarodno uspešan sistem. Imamo bolje objekte, bolje finansiranje i više mogućnosti za obrazovanje, a ne samo konkurenciju. Tako da, mnogo se promenilo.
Koji su vaši lični i profesionalni ciljevi za 2026. godinu?
GJAKOVA: Moj lični cilj je da budem prisutniji, da iskusim nova mesta i kulture, i da otkrijem svoj identitet izvan džudoa. Profesionalno, radim na završetku magisterija iz sportskih nauka, zdravlja i fizičke aktivnosti. Otvoren sam za nove mogućnosti i deljenje svog znanja o džudou van Kosova. To bi moglo biti u obliku klinika i seminara ili čak rada kao trener u novoj zemlji.
