Na Svetskom prvenstvu u Abu Dabiju 2024. godine došlo je do epske i časne trke, one koju je porodica Džudo pomno pratila. Džesika Klimkait je 2021. godine predstavljala Kanadu na Olimpijskim igrama, -57 kilograma; Christa Deguchi nije izabrana. Njih dvojica su vodili kampanju i osvojili medalje širom sveta, ali samo je jedan mogao da vijori olimpijsku zastavu. Džesika je osvojila bronzanu medalju.
Od početka pariskog kvalifikacionog perioda 2022. godine, ova trka je nastavljena tako što su obojica sportista tražili nominaciju od -57 kilograma za Olimpijske igre ovog leta. Rangirani brojevi 1 i 2 na svetu, Krista i Džesika su imale fenomenalne dve godine ali sa ogromnim rezultatima za obe tokom celog meča, sve se svelo na ovomesečno svetsko prvenstvo i Krista je ostala ispred osvajanja srebra dok je Džesika izgubila polufinale i osvojila bronzu, sama po sebi neverovatan podvig elastičnosti i profesionalizma.
Olimpijska rang lista nije finalizovana ali je nominacija za džudo Kanadu -57 kg i, ovog puta, to je Krista. Odgovor Džesike Klimkait objavljen je na društvenim mrežama i zapanjujući je, a istovremeno i emotivan.
„Prošla nedelja je označila kraj moje trke za Pariz 2024. Završiću na drugom mestu na svetu, ali neću učestvovati na ovim Olimpijskim igrama zbog jedne po pravilu po kategoriji.
Više od dve godine sam se osećao kao da zadržavam dah u iščekivanju da li ću ići na olimpijske igre ili ne. Od trenutka kada sam doneo odluku da nastavim Pariz 2024, bio sam vezan za obećanje koje sam dao sebi da, bez obzira na to šta se desi, moram da se osećam kao da sam dao sve što sam imao da bih pokušao da odem. Znao sam da je jedina stvar koja može da boli više od neodlah, život sa osećanjima žaljenja i šta ako.
Svaki dan je ideja o Parizu 2024 visila nad mnom. Zvocalo mi je da treniram jače, da radim više, da dostignem viši nivo. Ponekad bih zamerio standardu koji sam sebi zamerio. Osećao sam se zarobljeno sopstvenom posvećenošću i ciljevima i ništa nije moglo da me pripremi za cenu koju ću platiti mentalno i fizički.
Uspeo sam da se plasmanim na svako takmičenje na kojem sam učestvovao tokom ove trke: 11 grend slem medalja, 3 medalje na Svetskom prvenstvu i 1 zlatna medalja na Svetskom džudo mastersu. Sa svakim rezultatom osećala sam se bliže ali i sve više obuzeta idejom da uradim toliko toga i mogućnošću da ne dostignem svoj cilj.
Tokom (2024) Svetskog prvenstva, video sam kako mi san nestaje pred očima. Bio je to vrtlog emocija, neuredna mešavina tuge, besa, slomljenog srca, olakšanja i ogorčenosti. Čim sam izgubio polufinale, znao sam da moram da osvojim tu bronzanu medalju. Trebalo mi je da ublažim udarac gubitka mesta za Olimpijadu i da budem ponosan što nastavljam da se borim do samog kraja.
Kako dani odmiču, dobijam sve više perspektive. Vratila bih se i uradila sve iznova samo da bih se osećala što sam više blizu da dostignem svoj cilj. Imam mir u saznanju da sam zaista dala sve što sam imala, da ništa više nisam mogla da tražim od sebe. Trčanje ka cilju koji je neizvestan osećaj je kao da skačete, a da ne znate za sletanje. Osećaj je uznemirujući i strašan, ali mi je drago što sam rizikovala. Kako vreme prolazi, ljubazan sam prema sebi i učim da budem ponosan na sve što sam uradio.
Nadam se da će moje iskustvo podstaći sportiste da dosegnu što više mogu. Nadam se da vide da još uvek može da bude dostojanstva u neuspehu i da rezultat ne definiše uvek sportistu. Da je način na koji se rešavaju neuspesi ono što vas definiše.“
