12. oktobra 1997. godine, pre tačno dvadeset osam godina, Tadahiro Nomura je stajao na vrhu podijuma u Parizu. Osvojio je titulu Svetskog šampiona u džudou u muškoj ekstra lakoj kategoriji (60 kg) — njegovo prvo i jedino zlato na svetskom prvenstvu.
Za Nomuru je taj dan u Parizu bio više od jednog trijumfa: to je bila potvrda. Već olimpijski šampion, pošto je osvojio zlato u Atlanti 1996. godine, pokazao je svetu da nije početnik. Ali u Parizu je učinio više od puke odbrane očekivanja, on je zapečatio svoj status. Osvajanjem svetskog zlata tog oktobra, on je tvrdio da njegova olimpijska pobeda nije bila slučajnost.
Nomurin stil je bio lekcija o preciznosti, tajmingu i mentalnoj snazi. Nije uvek bio ni najviši ni najjači, ali njegova borba u stisku, munjevito brz seoi nage i sposobnost da uhvati i najmanju priliku činili su ga zastrašujućim. Njegova pobeda svetske titule u Parizu bila je kulminacija tih veština, pod pritiskom, na globalnoj sceni.
Nakon Pariza, Nomura je nastavio da doda još zlata na svoj olimpijski broj. Odbranio je krunu u Sidneju 2000, a zatim ponovo u Atini 2004, postavši jedini džudaša koji je osvojio tri uzastopne pojedinačne zlatne olimpijske medalje u ekstra lakoj diviziji.
Ipak, uprkos njegovoj olimpijskoj dominaciji, 1997 svetska titula je ostala jedinstveno dostignuće. On nikada više nije osvojio svetsko zlato, iako je nastavio da pobeđuje na nacionalnom nivou, da se takmiči na najvišem nivou, i da medalju (bronza na Svetskom prvenstvu 2003 u Osaki je jedan primer).
Gledajući unazad danas, ta pobeda u Parizu je više od istorijske fusnote, to je prekretnica. To je premostio trijumf na Olimpijskim igrama sa doslednošću, sa nasleđem. Svetsko prvenstvo, često najteži test zbog dubine polja i rivalstva, bilo je ogledalo u kojem se Nomura merio. Tog 12. oktobra, prošao je sa letećim bojama.
U godinama koje su usledile, džudoše su nastojali da izjednače njegov olimpijski het-trik, ali vrlo malo njih se približilo. Nomurino ime i dalje odjekuje u kućama džudo klubova, u trenerskim doktrinama, u mlađim sportistima koji uče kako izgledaju disciplina, tehnika i hrabrost. Pariz 1997 stoji kao prekretnica: ne samo za ono što je osvojeno, već i za ono što je omogućio.
