Tina Trstenjak danas puni 36 godina, tri i po godine nakon što je završila svoju takmičarsku karijeru na poslednji dan 2022. godine. Slovenačka džudistkinja je sport napustila sa olimpijskom zlatom iz Rija 2016, olimpijskim srebrom iz Tokija 2021, svetskom titulom u Astani, tri evropske titule i niz pobeda na Grand Slam i Grand Prix turnirima koji su gotovo neprekidno trajali od 2014. do 2021. godine, rekord koji ju je svrstao među najsnažnije U63kg džudistkinje svoje generacije. Ono što se desilo od tada verovatno je podjednako impresivno, jer Trstenjak nije napustila džudo, već se prebacila na suprotnu stranu borilišta, završila licences za sudije u roku od dve godine, pristupila IJF-ovom Izvršnom odboru kao Direktor sudija i postala prva džudistkinja koja je kombinovala olimpijske, svetske i kontinentalne titule sa sertifikatima za svaki Kodokan kata.
Iz dojoa u blizini bake i deke ka slovenačkom nasledstvu
Trstenjak je džudo počela sa osam godina u dojo-u u blizini kuće svojih baka i deke i ceo svoj takmičarski život provela je u Džudo klubu Celje, klubu za koji i danas kaže da joj je ostao uz nju tokom obe karijere. Njen prvi trener tamo bio je Urška Žolnir, koja bi osvojila zlatnu olimpijsku medalju u kategoriji do 63 kg u Londonu 2012, i koja je postavila standard u težinskoj kategoriji koju je Trstenjak kasnije nasledila, što slovenačku priču u ovoj kategoriji čini neobično urednom. Slovenija je mala džudo nacija sa nešto više od dva miliona stanovnika, a nasledstvo od jednog olimpijskog šampiona u kategoriji do 63 kg do drugog u roku od četiri godine, oboje iz iste zemlje, pri čemu je drugi štićen u najranijim godinama od prvog, ostaje jedna od najupečatljivijih sekvenci u nedavnoj istoriji sporta. To takođe objašnjava nešto od očekivanja koju je Trstenjak nosila, jer nije ulazila u prazno mesto, već je sledila nacionalnog šampiona čiji je rezultat već jasno pokazao šta je moguće.
Uspon koji prati obrazac džudistkinje koja napreduje postepeno
Njena uspon pratila je obrazac džudistkinje koja napreduje postepeno, a ne naglo stigne. U Budimpešti 2013. godine sa 22 godine uzela je evropsku bronzu, prešla na evropsko srebro u Montpellieru 2014, i iste godine ostvarila prvu medalju sa Svetskog prvenstva u Čeljabinku, završivši treća na turniru koji je dobila Clarisse Agbegnenou. Jesen 2014. godine potpuno je promenila sliku, sa pobedama na Grand Prix-u u Zagrebu, na Grand Slam-u u Abu Dhabiju i na Grand Slam-u u Tokiju u roku od tri meseca. Poslednji od tih rezultata nosio je najveću težinu, jer osvajanje Grand Slam-a u Japanu protiv japanske konkurencije u do 63 kg predstavlja jedan od težih zadataka u međunarodnom džudu, i potvrdilo je da medalje te sezone nisu bile slučajne.
Astana, Rio i sezone kada je pobedila gotovo sve
Sezona 2015. bila je gotovo besprekidna. Trstenjak je pobedila Grand Prix u Tbilisiju u martu, Grand Prix u Zagrebu u maju i Grand Prix u Budimpešti u julu, uzela je srebro na Evropskim igrama u Bakuu, zatim je osvojila svetsku titulku u Astani u avgustu i završila godinu pobedom na Grand Slam-u u Parizu. Ta sekvenca je pretvorila izuzetno doslednu medaljarku u vodećeg džudistu u kategoriji i nametnula ton olimpijskoj godini u kojoj je osvojila Grand Prix u Duesseldorfu u februaru i prvu evropsku titulu u Kazanu u aprilu pre nego što je stigla u Brazil kao jedan od favorita.
Rio de Žaneiro ispunio je rezultat koji i danas definiše njenu karijeru. U olimpijskom finalu Trstenjak je savladala Agbegnenou, Francuskinju koja bi postala šestostruki svetski šampion i olimpijski šampion u Tokiju, a olimpijska titula u do 63 kg ostala je u Sloveniji i na drugom uzastopnom Olimpijskom igrama. Nije usporila posle toga, što je često mesto gde olimpijski šampioni gube zamah. Osvojila je Grand Slam u Parizu u februaru 2017, zadržala evropsku titulu u Varšavi u aprilu, uzela svetsko srebro u Budimpešti u avgustu i završila godinu na vrhu IJF svetske rang liste. Godine 2018. osvojila je Grand Prix u Tunis, uzela evropsko srebro u Tel Avivu i dodala svetsku bronzu u Baku, što bi se pokazalo kao njena poslednja medalja sa Svetskog prvenstva, zatim se vratila u pobednički ritam 2019. sa Grand Prix-om u Zagrebu i drugom Grand Slam titulom u Abu Dabiju.
Skidava sezona 2020. godine, iako prekinuta, nije ju mnogo prekinula jer je osvojila Grand Slam u Budimpešti tog oktobra, a 2021. godina je počela pobedom na Grand Slam-u u Tel Avivu u februaru i trećom evropskom titulom u Lisabonu u aprilu. Taj obrazac se preokrenuo u Tokiju, gde je Trstenjak došla do olimpijskog finala po drugi put, a Agbegnenou uzela je zlato. Tokom tih osam sezona, od prve evropske medalje 2013. do Olimpijske srebrene 2021, nije bilo godine u kojoj nije osvojila značajnu međunarodnu titulu ili medalju, i ta konzistentnost u težinskoj kategoriji tako dubokoj kao do 63 kg je statistika koja najbolje objašnjava njen položaj.
Protivnici koji su oblikovali deceniju u kategoriji do 63 kg
Brojke međusobnih duela često objašnjavaju karijeru jasnije nego lista medalja, a Trstenjakine su brojke otkrivajuće u oba pravca. Suočavala se sa nemačkom džudistkinjom Martynom Trajdos čak osamnaest puta, više nego sa bilo kojim drugim protivnikom, i pobedila je trinaest od tih susreta, dok je protiv Britanke Lucy Renshall pobedila svih devet susreta i protiv Italijanke Edwige Gwend pobedila je osam od devet. Ta tri rekorda pokrivaju etablirano evropsko polje kroz čitavu deceniju i pokazuju džudistkinju koja je gotovo nikada nije gubila od protivnika za koje se očekivalo da pobedi, što je upravo ono što omogućava karijeri da bude zasnovana na kontinentalnim i svetskim medaljama, a ne na izolovanim dobrim danima.
Rivalstvo sa Agbegnenou trajalo je kroz čitav taj period i završilo se u korist Francuskinje, sa sedam pobeda u jedanaest susreta, iako je Trstenjak uzela meč koji je bio najvažniji. Džudo karijere se retko mere zbirnim rekordima, a finalni meč u Riju razjasnio je jedino pitanje na koje ni jedna od njih nije mogla odgovoriti drugde. Japanska Miku Takaichi predstavila je još teži problem, jer su se ove dve sastale deset puta i Trstenjak je izgubila svih deset, neuobičajen jaz za džudistkinju njenog renomea i podsetnik da u džudu određeni stil može ostati nerešiv bez obzira na rang ili formu. To što je i dalje osvajala olimpijske i svetske titule uz takav rekord govori mnogo o njenom upravljanju žrebom, pripremi i spremnosti da se nadmeće protiv protivnika koji su joj merili meru, umesto da ih izbegava.
Druga džudo karijera s druge strane borilišta
Trstenjak je najavila penziju krajem 2022. godine i već za nekoliko nedelja se našla za tehničkim stolom, radeći kao IJF-ov supervizor sudija na Grand Slam-u u Taškentu u proleće 2023. godine. Bila je otvorena po pitanju toga koliko ju je ta promena zbunila, opisujući pogled sa pozicije supervizora kao radikalno različit od svega što takmičar može zamisliti i priznajući da prvi dan nije bio lak. Ono što je usledilo bio je napredak koliko i metodičan poput njenog takmičarskog puta, sa kontinentalnom licencom za suđenje IJF 2023, međunarodnom licencom IJF koju je polagala u Almatiju 2024. kao evropski kandidat, i imenovanjem na mesto Direktor sudija u Izvršnom odboru IJF na kongresu u junu 2025, gde radi zajedno sa glavnim direktorom sudija Florinom Danielom Lascauom i kolegijalnim direktorom Raulom Camachoom. U toj ulozi vodi ceremonije žreba i predlaže sudijske panel-e za događaje Svetske džudo ture, a ove godine bila je deo IJF delegacije na Commonwealth Games u Glazgou. Njen pogled na to šta čini dobrog sudiju odražava njeno poreklo, jer tvrdi da takmičarsko iskustvo daje službeniku instinkt da predvidi šta sledi, dok insistira da instinkt sam po sebi nikada nije dovoljan bez tehničkog proučavanja i otvorenog uma.
Paralelno sa tim radi i za IJF Akademiju, gde predaje trenerima sa svih kontinenta zajedno sa Lascauom, Markom Huizingom i Slavom Bradićem, i gde je pronašla put do svog najneobičnijeg postignuća. Trstenjak je završila pet kata takmičarskih kata do kraja 2024, a do januara 2026 imala je sertifikate za svih sedam, ispitivan delimično od strane predsednika Kodokana i olimpijskog šampiona Harukija Uemure, budući da je priznala da u prethodnom svom razumevanju kata nije imala puno samopouzdanja pre nego što se pridružila Akademiji. Tokom svojih takmičarskih godina, fokusirala se na Kodokan klasifikovane tehnike koje je zaista mogla da upotrebi u borbi, što je normalan prioritet za vrhunskog sportistu, a put kata zahtevao je rekonstrukciju tog znanja iz drugog pravca. Kodokan shidoin i akademijski stručnjak Kariya Chikara opisao ju je kao sposobnu i kao i tori i kao uke i kao uzor budućim generacijama, što nije uobičajen kompliment iz tog izvora.
Ta kombinacija je ono što čini njenu drugu karijeru istinski zanimljivom a ne samo poštovanom, jer mnogi šampioni ostaju u sportu kroz treniranje ili rad u savezima, vrlo mali broj njih kreće putem sudije, a još manje se posvećuje tehničkom proučavanju koje kata zahteva posle decenije borbi za medalje. Početkom ovog meseca bila je u Kaliforniji vodeći seminar za trenere i sudije na San Jose Open, susrećući mlade takmičare za koje je to bio prvi susret sa olimpijskim šampionom, i pristupajući regionalnom događaju u Sjedinjenim Državama sa istom ozbiljnošću koju daje žrebu Grand Slam-a. Sa 36 godina sada je provela gotovo četiri godine radeći unutar tehničkih struktura džuda, otprilike isti period koliko je provela na vrhuncu svoje takmičarske karijere, a medalje sa Rio-a i Astane postepeno postaju manji deo priče.
