Iako mnogi borbeni sportovi sada uključuju hvatanje u koštac, retki borilački umetnik je taj koji može sve da ih snađe i stavi svoje veštine na korišćenje bez obzira na postavku. Ali od džudoa do samba i od mešovitih borilačkih veština do hvatanja nogija — i, u poslednje vreme, brazilskog džiu-džicua — Gokor Čivičijan je pokazao jedinstvenu sklonost ka tome da njegova igra funkcioniše bez obzira na pravila.
Njegov poslednji uspeh, titula podele na Svetskom majstoru IBJJF Jiu-Jitsu šampionata, došao je posle više od decenije od takmičenja. „Da budem iskren, većina razloga zbog kojih sam izašao iz penzije bio je da smršam“, kaže 56-ogodišnji Čivičijan. „Bila je to dobra motivacija da treniram jače, a na kraju sam bacio 25 funti da napravim svoju diviziju.“
Pre nego što se takmičio 2019. godine, Čivičijan je bio van borbenih sportova od 2008. godine, kada je uskočio u džudo događaj na ševi i osvojio svoju diviziju. Pre toga je bio otpuљten 10 godina. To je daleko od njegove mladosti kada se takmičio dva puta mesečno.
ODRASTAJUĆI u Jermeniji, tada delu Sovjetskog Saveza, Čivičijan je počeo da se rve kada je bio dete, a kasnije je preuzeo džudo i sambo. U SAD je došao sa porodicom 1981. godine i nastavio obuku u Los Anđelesu sa legendom – ary grapplerom „Džudo“ Džinom LeBelom.
„Džin je to stalno nazivao ‘hvatanjem’ i svima bi rekao: ‘Gokor se hvata’, tako da bih uvek govorio da sam se uhvatio u koštac. Mislim da smo bili prvi u borilačkim veštinama koji su to tako nazvali. Sada svi kažu da se hvataju u koštac“, rekao je Čivičijan.
Bilo je i pozitivnih i negativnih za Jermene u Americi. On je podsetio da je generalno obuka koju je dobio u Jermeniji i starom Sovjetskom Savezu bila profesionalnija. Uvek je bilo trenera koji su pratili rad sportista, dijetu i skoro svaki aspekt njihovog života u borilačkim veštinama. Nasuprot tome, istakao je on, u Americi je sve to na pojedincu.
„Tamo biste mogli brže da napredujete“, rekao je on. „Ali loš deo je bio što su te pustili samo tako visoko. Čak i da postaneš svetski ponor, ne bi ti dozvolili da nastaviš dalje i rasteš. U Americi ti daju mnogo viљe prilika da rasteљ. A sada, sa stvarima kao što je MMA, voz – ing ovde je mnogo profesionalniji.“
CHIVICHYAN-ovo najveće žaljenje u njegovoj karijeri borilačkih veština je što nikada nije dobio priliku da ode na Olym- sličice kao džudoka. Tokom svojih najboljih takmičarskih godina osamdesetih godina, bio je zaglavljen u državljanstvu. Više ne živi u Jermeniji, nije mogao da se takmiči za Sovjetski Savez. Ali pošto još nije postigao svoj američki državljanin- brod, nije mogao da se pridruži američkom timu. Konačno je dobio američko državljanstvo 1988.
Umesto da čeka još četiri godine, Čivičijan se povukao iz konkurencije i razmišljao o budućnosti. Nedavno oženjen, morao je da zaradi novac, pa je otvorio sopstvenu školu 1991. Doљlo je u pravo vreme jer su UFC i pomama za hvatanjem bili u punoj snazi.
„Osamdesetih godina govorio sam ljudima da nije sve u štrajku“, rekao je Čivičijan. „Rekao bih: ‘Moraš da se uhvatiš u koštac, moraš da budeš sposoban da se rveš.’ Ali časopisi borilačkih veština su pokazivali samo karate i kung fu, i niko nije želeo da čuje za hvatanje. Onda je naišao UFC i mnogo štrajkača je htelo da se takmiči, ali su videli da hvatači imaju više šansi da pobede napadače, pa su počeli da dolaze u moju akademiju da treniraju.“
Sa svojom nastavnom ekspertizom — i svojim starim trenerom LeBellom često u rezidenciji — Chivichyan je izgradio svoju Hayastan MMA Akademiju u južnu kalifornijsku meku za sve načine hvataljki, od aspiratornih džudo šampiona do bi-bi-bi-mma borbe- ers. UFC sjajna Ronda Rousey je počela u MMA tamo. I nekoliko Chivichyanovih mlađih studenata kao što su Karo Parisyan i Manny Gamburyan odrasli su na onsajtu i takođe su se probijali sve do UFC-a.
Iako bi se sporadično vratio u konkurenciju, osvojivši nacionalnu titulu u džudou 1994. U šali je pomenuo prijateljima da bi mogao da se takmiči. Kada ga je neko shvatio ozbiljno i kada je objavljeno da ulazi, bio je primoran da istupi. Noseći borski veslač, Čivičijan je izašao kao pobednik. Ali ovog poslednjeg puta, za svoj brazilski džiu-džicu debi, bio je malo bolje pripremljen.
Nakon što je pokušao da održi preliminarni događaj ranije ove godine, Čivičijan je u avgustu počeo ozbiljno da se priprema za svetski majstor IBJJF Jiu-Jitsu Champion- brod. Having da bi se takmičio po pravilniku koji mu nije bio potpuno poznat — onaj koji nije dozvoljavao neke od njegovih omiljenih tehnika zaključavanja nogu — odlučio je da se drži osnova i osloni se na svoje pokrete u džudou.
Nakon što je pogodio svog prvog protivnika udžbeničkim džudoom i sleteo unutra u kontrolu pre nego što je stekao pobedu, Čivičijan je prošao u finale. „Nisam imao potrebu da impresioniram ljude“, kaže on. „Samo sam odlučio da sve bude jednostavno i da ne pokušavam da se pokorim svima. U borbi za ligu šampiona, čim smo se zaključali na noge, moj protivnik je osetio snagu u mom stisku i odmah je pao na zemlju. Ali i tamo sam prilično dobar.“
Lako prolazeći pored protivnikovog čuvara, Čivičijan je postigao jedine poene na meču koji je kući odneo zlato. Priznao je da je dobar osećaj vratiti se na podijum posle toliko godina. „Kada sam bila mlada, nisam rekla da ću takmičiti se; Rekao bih da ću ići pobediti,“ rekao je. „Posle godina ne takmičinja, više nisam imao to samopouzdanje. Ali čim sam zgrabila prvog momka i videla da je zabrinut za moj stisak, postala sam samouverenija.“
Kakva god da su pravila, sve dok je u pitanju hvatanje u koštac, Čivičijan je iznova i iznova dokazao da je njegovo samopouzdanje opravdano. Jedino pitanje je, da li će borilački umetnici morati da čekaju još 10 godina da bi ga videli kako se ponovo takmiči?
„Nikad se ne zna“, rekao je. „Imam no-gi turnir na koji idem sa nekim studentima koji dolaze. Možda uskočim unutra.“
Ovaj članak se prvobitno pojavio u izdanju magazina Black Belt za 2020. godinu.
