Istorija ima tok; neki likovi su uhvaćeni u strujama i nošeni sa sobom, dok drugi padaju u ediju i ubrzo su zaboravljeni.
Većina Karateka će prepoznati imena kao što su Gichin Funakoshi i Choki Motobu. Daleko manje njih zna bilo šta o Jasuhiru Konišiju — iako je bio ključna figura u razvoju karatea u Japanu i njegovoj evoluciji kao budo.
Konishi (1893-1983) je počeo voz- ing u Muso Ryu of džiu-džicu sa 6 godina. Ubrzo nakon toga, pridružio se Takeuchi Ryu, drugoj školi džiu-džicua. Sedam godina kasnije, počeo je da trenira u kendo. Pohađao je Univerzitet Keio i postao kendo trener univerzitetskog kluba.
Koniši je bio osoba koju je potpuno okupirao Budo. Jedan od kendoka Pohađao je Univerzitet Keio u isto vreme Tsuneshige Arakaki, Okinawan. Na žurci je demonstrirao karate Katu. Koniši je odmah bio zaintrigiran. Počeo je da uči umetnost od Arakakija.
Nakon što je diplomirao, Koniši je kratko radio za kompaniju, ali je 1923. otvorio svoju Dodћo zove se Ryobu-Kan. Tamo je predavao kendo i džudo — i nastavio da uči karate.
Ovo je bio plodan period za karate u Japanu. 1922 Funakoshi dem- onstrated the art at judo’s Kodokan, which attracted considerable atten- tion. 1924 Funakoshi je prišao Konishiju i raspituje se o iznajmljivanju prostora u Ryobu-Kan za voz- ing. Istovremeno, još dva okinavanska eksperta za karate, Motobu i Kenwa Mabuni, takođe su došli u Ryobu-Kan, koristeći ga za sopstvenu obuku.
U međuvremenu, Koniši je nastavio svoju kendo praksu, učeći pod Nakajamom Hakudom, jednim od luminara u umetnosti mačevalaca. Istovremeno, radio je sa aikido osnivač Morihei Ueshiba, koji ga je ohrabrio da napravi karate kata koji je naglasio formalni sistem rada nogu.
Razmislite o tome: najpoznatiji i najuspešniji borilački umetnici početkom 20. Fascinantno je razmišljati o energiji i talentu koji su postojali na tom malom prostoru. Pored toga, početkom tridesetih godina prošlog veka, bokser Tsuneo „Piston“ Hori – guči došao je u Koniši kako bi poboljšao svoje veštine. Iste godine osvojio je bokserski šampionat u perjačoj kategoriji u Japanu.
Ovo je bio period kada su škole karatea bile podstaknute od strane japanske vlade da ozvaniči svoje organizacije. Karate u Okinavi je uvek bio učen na veoma neformalan način. Japanci su želeli imena i specifičan nastavni program da bi stvari bile u redu. S obzirom na rastući militarizm i kontrolu vlade u Japanu, nagon je bio da se sve kodifikuje. Kao odgovor, Koniši je za svoj sistem izabrao ime Šindo Jinen Ryu.
Znakovi za drugu reč se češće izgovaraju shizen, ili „prirodno“. Shindo odnosi se na „božanski put“ i bio je pametan izbor Konišija. Mnoge škole mačevanja koristile su ovaj izraz u svojim imenima; sugeriše božansku inspiraciju za osnivanje škole i povezuje je sa Šintom. Koristeći ga, Koniši je implicitno povezao svoj karate sa drevnim japanskim tradicijama, čineći ga poznatijim i vrednijim poštovanja.
Koniši je takođe pomogao u sticanju zvaničnog priznanja karatea unutar uticajnog Dai Nipon Butoku Kaja. Koristeći svoju poziciju starijeg kendo instruktora, ubedio je lidere ButokuKaija, koji su kontrolisali sve moderne budo u Japanu, da uključe karate u svoje sponzorstvo. On je bio prva karateka koja je 1935. Uprkos činjenici da su Funakoši, Mabuni i Motobu bili njegovi učitelji, oni ovu titulu neće dobiti tek šest godina kasnije.
Jedan od Konišijevih interesantnijih doprinosa ranom razvoju karatea imao je veze sa estab- uživanjem umetnosti kao pravim oblikom borbe. Zapamtite: bilo je na stotine džiu-džicu škola širom Japana tokom 20-ih i 30-ih. Borili su se među sobom, uglavnom da bi ustanovili koja škola je „najbolja“. Izazovi su bili česti, a konkurencija žestoka. Tako da možete da zamislite kako su ove škole reagovale na potpuno novu borbenu umetnost koja je došla na scenu i pokušala da napravi ime za sebe.
Kada je Funakoši počeo javno da predaje karate, ti izazovi su bili brojni i ozbiljni. Evo kako je to funkcionisalo: Došli ste u dodžo i zatražili izazov. Onda bi se suočio sa starijim studentom. Pobedi ga i imao si pravo da se suočiš sa učiteljicom. Pobedi učitelja i uzeo si znak dodžo kao trofej.
Srećom po Funakošija, imao je Jasuhira Konišija i još jednog starijeg studenta po imenu Hidenori Otsuka, koji su jedva čekali da se suoče sa ovim izazivačima. Da su bili uspešni učinili su isto toliko da učvrste reputaciju karatea kao i njeno zvanično priznanje od strane Butoku Kaia.
Konačno, Koniši je dao manje dramatičan, ali podjednako važan doprinos. Bio je pristalica sekkotsu, praksa slična kiropraktičkoj. Takođe je imao uspešan posao sa nekretninama. To mu je priuštilo sredstva da održi svoj dodžo kao mesto okupljanja za borilačke veštine-iste, i dozvolili su mu da sponzoriše nastavnike karatea. Motobu je, na primer, imao malo novca i nije dobro govorio japanski. Koniši je bio taj koji je obezbedio sredstva da Motobu ostane u Japanu i predaje.
Nakon što je umro 1983, Konišijev sin je preuzeo Ryobu-Kan. I dalje je mali, ali energičan karate sistem u Japanu i ima praktičare i nastavnike širom sveta.
Korisno je osvrnuti se na to šta je Koniši uradio i kako je to uradio. Bio je ostvaren borac, uspešan preduzetnik i cenjeni maturant u budo zajednici. Nije poznat kao druga japanska karateka, ali je dobar model za one koji danas žele da se bave karateom.
Dejv Lori je pisao Karate Way od 1986. Za više informacija o njegovim člancima i knjigama posetite blackbeltmag.com i upišite njegovo ime u polje za pretragu.
