Prvi put sam upoznao Džoa Luisa 1985.
Ispostavilo se da je to bilo sjajno iskustvo – iako je žestoko kritikovao sve tradicionalne stiliste (kao što sam ja) koji su koristili formalne stavove (stav konja, na primer) u svom treningu. Njegovi komentari mi, međutim, nisu smetali, jer sam do tada naučio da izjave borilačkih umetnika sa njegovim besprekornim akreditivima posmatram kao konstruktivnu kritiku. Zato sam namerno slušao dok je govorio, iako nikada nisam prestao da radim te stavove.
Sledeжi put kad sam seo licem u lice sa Luisom doљao je deceniju i po kasnije. Do tada sam bio običan pisac za Crni pojas, i napisao sam nekoliko karakteristika o njemu nakon telefonskih razgovora. Postao sam pravi navijač — Luis je bio veliki šampion, pametan borac i nadaren učitelj.
Za taj drugi sastanak, urednika Crni pojas Sredio mi je da se nađem sa Luisom u Las Vegasu, gde ću obaviti intervju i slikati se za članak. Šampion je trebalo da predaje u trening kampu koji se odvijao na stanici Sanset. Plan je pozvao Luisa da da svoj seminar, nakon čega bih se povezala sa njim. Onda bi nas jedan od njegovih ljudi odvezao do njegovog dojang da uradim slikanje. Priča bi bila o Luisovom najnovijem i najvećem borbenom tehnikom.
Sve se odvijalo po planu, a čak sam morao da provodim vreme i sa nekim drugim poznatim borilačkim veštinama koje su predavala, uključujući Bila Volasa, Kena Penlanda i Lerija Lama. Proveo sam mnogo vremena u Volasu, mnogo viљe nego sa Luisom. Verovatno mi je zato bilo fascinantno da vidim Luisa i Volasa zajedno. Iako je gomila ljudi bila prisutna, Luis je stalno razuskao Volasa. Volas je obično taj koji se muva prema nama ostalima, ali ovom prilikom, „Superfoot“ je dokazao da može da ga uzme kao i da ga iseče. Uopšte nije dozvoljavao sebi da mu smetaju i bocnuo je nazad kad je mogao. Sve je bilo u dobroj zabavi.
Po velikoj sreći, Poslednje veиeri u Vegasu, morao sam da se druћim sa Luisom i Penlandom, koje sam dobro poznavao i pod kojim sam trenirao nekoliko godina ranije. Kamp je zaključio za danas, a nas troje smo mislili oko hotelskog hola pre nego što smo našli put do slot mašina.
Položio sam neke novčiće u nekoliko slotova, a onda se okrenuo da gledam kako se komešanje razvija blizu mesta gde je Penland svirao. Upravo je osvojio džekpot — više od hiljadu, saznao sam kasnije. Svi smo bili uzbuрeni zbog njega. Posle smo se preselili u šniclu.
Posle večere, mleli smo po hotelu, prvo posetili neke prodavnice i onda odlutali nazad do poda kazina. U jednom trenutku, primetio sam ajnc sto u blizini gde je tip igrao više čipova od 100 dolara po ruci. Rekao sam Luisu i Penlandu, „Hajde da gledamo kako ovaj tip gubi svežanj.“
Nažalost, čovek je načuo moj komentar — i nastavio da me psuje. Moj odgovor je bio manje nego za divljenje: uzvratio sam mu udarac, što ga je navelo da pusti još nekoliko reči u mom pravcu. Deo razloga zbog kojeg sam angažovao igrača blekdžek-a je taj što sam došao sa dvojicom mojih seniora borilačkih veština, da tako kažem, i nisam hteo da se povučem pred njima.
Pa sam pomislio, љta doрavola?! Pustio sam se sa malo slogova i dao mu zlo lice. Promena u jeziku tela tog tipa je odmah podigla nivo moje uzbune sa žute na narandžastu. Znao sam da će nešto da uradi.
Tada je Luis preduzeo akciju. Prišao je tipu i rekao, „Stvarno nam je žao.“
Osećajući da čovek nije hteo da se prisvaja, Luis je pritisnuo ruku na kockarerovo rame. Tim dubokim južnjačkim glasom rekao je: „Gospodine, molim vas, ne ustanite. Obećavam ti da se neće dobro završiti.“
I to je bilo to. Kockar je popustio, odlučio sam da je bolje da ćutim i da stvari budu kul. Jesmo privukli pažnju šefa jame, ali luis se pobrinuo i za to — opet, samo rečima. Laknulo mi je jer sam znao da grešim što sam pomogao u eskalaciji situacije.
Kada je sve bilo gotovo, Luis me je samo pogledao i rekao, „Hmmm.“ Bila je to još jedna lekcija koju sam imao privilegiju da naučim od šampiona.
Ni Luis ni Penland nisu rekli ni reč o tome. Zatvorili smo noć sa mnogo priča o borilačkim veštinama u jednom od salona.
Kasnije sam napisao priču, koja je objavljena u junu 2000. Crni pojas. Luis me nije zvao da kaže da je članak, pa sam ocenio da je kol-rad potpuni uspeh. Mada nikad ne bih seee Luise opet, nikada neću zaboraviti taj divlji i ludi vikend i lekciju koju sam naučio o ulozi koju samokontrola treba da odigra u životu borilačkog umetnika.
