Ovo bi moglo da iznenadi mnoge koji treniraju u japanskom karateu, koji su Đičina Funakošija (1868-1957) smatrali najodvračnijom figurom u umetnosti, čovekom koji ga je doneo sa sela Okinave u Japan i čovekom koji je nadziranjem upoznao ostatak sveta. Ali to je istina.
Dok je Funakoši bio centralna figura u tim dostignućima, znamo da je bilo i drugih — nekih sa više iskustva u karateu nego što je on imao — koji su takođe doprineli. Takođe znamo da je primarni razlog zbog kojeg je Funakoši unapređen da donese karate na kopno Japana bila činjenica da je bio dobro obrazovan i sposoban da komunicira sa Japancima na nivou koji ne bi doveo do njegovog otpuštanja kao nekulturnog brđanina — što je koliko je Japanaca smatralo Okinavane tada.
Zato je razumno ukloniti Funakošija, nežno, sa postolja i posmatrati ga u realističnijem svetlu. Međutim, u tome bi trebalo da izbegnemo da idemo predaleko u smanjenju njegovog ugleda. Nije bio svetac. Bio je, doduše, izuzetna ličnost.
FUNAKOSHI JE OSTAVIO 20 precepata, destilata svoje karate filozofije. Ugravirani su na plaketi na njegovom grobu u Engakuji, hramu Kamakura gde je sahranjen. Njegov šesti precept je pobeda – dau u lik čoveka.
