Postoje tako, bar na prvi pogled, sitni detalji koji govore o veličini jednog kluba. Kada se u aprilu ove godine Vujadin Boškov zauvek preselio u legendu, meštanke u njegovom rodnom Begeču su u neverici gledale kako se u tom malom vojvođanskom mestu okupio neki fin, strani svet... A taj fini svet činili su, između ostalih, planetarno poznati napadač Real Madrida Emilijo Butragenjo, te mnogobrojni navijači Sampdorije koji su došli u Srbiju samo iz jednog razloga - da odaju poslednju počast velikom treneru, jednom od najboljih stručnjaka koje su iznedrili ovi prostori ...
Duh Vojvodine
Tačnije, Vujketa je iznedrila Vojvodina - taj klub velike i aristokrtaske tradicije kojim mlađim poklonicima fudbalske igre verovatno deluje kao idelan sinonim za "večitog trećeg". I zaista "stara dama" našeg fudbala nosi taj nezahvalni krst, pokušavala je nebrojano puta da do sada bar rastavi beogradske večite rivale, ali nije išlo...
Mnogi su to prepisivali ravničarskom mentalitetu - onom lalinskom običaju "red vina, red slanine,red tamburica, red odmora ...". Drugi su imali utemeljenje u činjenici da je Vojvodina poslednjih godina postala idealan poligon za sumnjive tipove alave na lični profit.
Smrt Ratka Butorovića, verovalo se, unazadiće i onako veliki, ali isfrustirani klub, koji je poslednji put bio konkurentan u borbi za titulu sredinom devedesetih kada je generacija Šaule, Jezdimirovića i Pantelića bila jesenji šampion. Vojvodina su u međuvremenu hranila sporadičnim pobedama nad večitima, kao kada je Damir Stojak na stadionu u Humskoj pet puta pogodio mrežu Partizana (meč završen rezultatom 6:5 za Vojvodinu). Dešavalo se da Novosađani oduče od fudbala i Crvenu zvezdu, da plešu na travi "Marakane", ali su tek ovog proleća skinuli prokletstvo i osvojili bar Kup ...
Međutim, miris one šampionske godine kada su crveno-beli dres nosili Vujačić, Tanjga, Mihajlović, Šestić i kada je tako klasne igrače Ljupko Petrović na majstorski način predvodio do titule počeo je tek ove jeseni da se oseća u Novom Sadu. Možda su Partizan i Crvena zvezda trenutno i jači i kvalitetniji, ali Vojvodina je konačno počela da igra fudbala - da sledi duh i te poslednje šampionske generacije, i duh pomenutog Vujadina Boškova, i duh velikog Ratka Svilara ...
Nova runda rata na relaciji FSS - Crvena zvezda možda je uticala da jedna slika koja govori više od hiljadu reči (a to nije fraza) - ne isprati dovoljno u javnosti. Na njoj Poletanović, Ivanović, i Veselinović u zanosu posle postignutog gola protiv Spartaka simuliraju igranje "plejstejšna". A Vojvodina, bar za srpske prilike, trenutno deluje kao ekipa iz kompjuterske igrice ...
Novosadska bajka, vrlo verovatno, može ponovo da potraje kao lanjski sneg, da se udavi u pljusku afera i unutar-klupskih obračuna... A onda će se ponovo pričati o čudnom vojvođanskom mentalitetu koji je glavni kočničar u težnji Vojvodine da skine prokletstvo večitog trećeg. Do neke sledeće prilike.
Piše: Fudbalski romantik
