Deborah Gravenstijn slavi danas svoj 52. rođendan, što je prikladan trenutak da se osvrnemo na karijeru koja ju je učinila jednom od istaknutih holandskih džudistkinja svoje generacije. Kao finalistica Olimpijskih igara, dvostruka olimpijska medalistkinja i finalistkinja Svetskog prvenstva, Gravenstijn je ostvarila nešto posebno neobično: dosegla je olimpijsko postolje u dve različite težinske kategorije.
Sa korenima na Surinama i borbenim duhom koji se otkrio već u ranoj dobi, Gravenstijn je pronašla tačno pravi sport u džudou. Kada su je jednom upitali zašto ga je odabrala, njen odgovor bio je karakteristično direktan: „Da se borim sa dečacima koliko god mogu.“ Nadimak Deb, razvijala se u Sportschool Jan de Rooy pod dugogodišnjim trenerom Janom de Rooyem, koji je nedavno preminuo i koji je odigrao važnu ulogu u formiranju njene karijere.
Od juniorskog uspeha do svetskog postolja
Međunarodni potencijal Gravenstijna bio je već očigledan 1992. Godine. Sa samo 18 godina postala je evropska juniorka u kategoriji do 61 kg i završila kao viceprvakinja na Juniorskom svetskom prvenstvu u Buenos Airesu. Nakon perioda takmičenja u U61kg, vremenom se prebacila na U52kg, pre nego što se međunarodno etablirala u U57kg.
Njena prva seniorska evropska medalja došla je bronzom u U57kg u Oviedu 1998, praćena još jednom evropskom bronzom u U52kg u Bratislavi 1999. Godine 2000 ponovo je uzela evropsku bronzu u U52kg u Vroclavu pre nego što se upisala na olimpijsku scenu u Sidneju, gde je završila na petom mestu.
Povratak u U57kg donese joj neke od najboljih rezultata u karijeri. Godine 2001 osvojila je Grand Prix u Pragu i u Parizu dosegla finale Evropskog prvenstva. Nekoliko meseci kasnije još jedna izvanredna predstava usledila je na Svetskom prvenstvu u Minhenu, gde je uzela srebro i potvrdila svoje mesto među vodećim lakim kategorijama na svetu.
Dve godine kasnije dodala je bronze na Svetskom prvenstvu u Osaki. Najtvrđi protivnik u tom periodu bio je Kje Sun-Hui iz Pritoke Koreje, jedna od najvećih džudistkinja u ženskoj kategoriji svoje ere i snažno prisustvo u više težinskih kategorija.
Olimpijsko iskupljenje u Atini
Gravenstijn je stigla na Olimpijske igre u Atini 2004. sa značajnim međunarodnim iskustvom, ali i uz razočaranje što joj je podium izmakao četiri godine ranije. Ovog puta se vraća kući sa bronzom u kategoriji do 57 kg, njenim prvim olimpijskim odličjem i jednim od ključnih dostignuća u karijeri.
Ipak, Atina neće biti njen vrhunac na Olimpijskim igrama. Četiri godine kasnije u Pekingu, sa 33 godine, Gravenstijn je ponovo pružila izvanrednu olimpijsku kampanju i stigla do finala. Srebro joj je donelo drugi olimpijski postolje u drugoj kategoriji, dok joj je Sidnej završila na petom mestu u U52kg pre osvajanja dva olimpijska odličja u U57kg.
Rezultat iz Pekinga bio je posebno značajan jer je došao duboko u karijeri koja je već trajala više od 15 godina na međunarodnom nivou. Gravenstijn je ostala konkurentna kroz nekoliko generacija protivnica i neprekidno se prilagođavala kako se razvoj ženskog džudoa odvijao.
Njen rekord međusobnih duela odražava tu dugovečnost. Suprotstavila se Francuskinji Barari Harel osam puta, osvojivši šest pobeda, a imala je i osam mečeva sa austrijskom zvezdom Sabrina Filzmoser, pobedivši pet puta. Španska Olimpijska i svetska šampionka Isabel Fernández pokazala se kao jedan od njenih najvećih teških protivnica, uzimajući pet od njihovih sedam susreta.
Sedamnaest medalja sa Svetskog kupa
Pored velikih prvenstava, Gravenstijn je na međunarodnom krugu bila izuzetno dosledna. Sakupila je 17 medalja sa Svetskog kupa i proslavila pet pobeda, osvajašivši turnire u Bazelu, Rimu, Pragu, Tallinu i Varšavi.
Pobednička varoš Varšava stigla je tek 2008. godine, samo nekoliko meseci pre njenog olimpijskog srebra u Pekingu, što pokazuje da je još uvek bila sposobna da osvaja međunarodne turnire na kraju svoje karijere. Ukupno je prikupila pet medalja Evropskog prvenstva, uz dve medalje sa Svetskog prvenstva i dve olimpijske medalje.
Poslednji nastup na Svetskom prvenstvu odigrao se na domaćem terenu u Roterdamu 2009. godine, zaključujući eru u kojoj je bila stalna figura holandske ženskog džudo tima.
Džudo ostaje deo porodice
Gravenstijn je studirala fizioterapiju paralelno sa sportskom karijerom, ali džudo nikada nije nestao iz njenog života. Danas se redovno može videti na takmičenjima, ali sve češće s druge strane barijere. Njena ćerka trenira džudo, a Gravenstijn pažljivo prati njene nastupe, dok ostaje angažovana i u svom klubu.
To predstavlja prirodnu, iskrenu nastavak priče koja je počela u Sportschool Jan de Rooy. Medalje su postale istorije, ali sport ostaje veoma prisutan u svakodnevnom životu.
Sa 52 godine, Gravenstijn se osvrće na karijeru koja je sadržala gotovo sve: zlatno evropsko juniorke, pet evropskih senior medalja, svetsko srebro i bronze, 17 medalja Svetskog kupa i, iznad svega, olimpijsko bronze u Atini i srebro u Pekingu. Više od tri decenije nakon njenog prvog značajnog međunarodnog uspeha, Deb je i dalje na tatamiju – samo sada druga generacija vode borbe.
