Svaki 29. maj za većinu zvezdaša je mešavina ponosa i tuge. Tada je Crvena zvezda osvojila Kup evropskih šampiona, najveću klupsku titulu modernog fudbala, što nijednom srpskom klupu nije uspelo ni pre ni posle toga. Sa druge strane od tada kreće sunovrat velikana, koji je danas na, neprepoznatljivo niskim granama

Bari – Zvezdin putokaz ili prokletstvo?

Mnogo Zvezdine istorije prelomilo se u tom datumu. Tog dana 1991. godine, ostvaren je životni cilj svih generacija od 1945. da se popne na krov Evrope. Od svog osnivanja klub iz Ljutice Bogdana, čim je počeo da uzima domaće titule, krenuo je da osvaja vrh Starog kontinenta. To je bila ideja vodilja svih rukovodstava i jedino je uspeh u kontinentalnim takmičenjima zadovoljavao apetite. Tako se došlo i do legendarnih utakmica, poput Panatinaikosa i Reala u Beogradu, fenomenalnih dvomeča sa Liverpulom, Arsenalom ili Milanom, kampanje u Kupu UEFA 1978/79. kada se doguralo do samog finala...Ali, uvek je falilo nešto – trofej.

Šta je to, što je 1991. učinilo drugačijom u odnosu na prethodne evropske pohode? Crvena zvezda se u godinama pre „klimaksa“ opredelila za promenu kursa. Okosnicu više nisu činila Zvezdina deca, već prekaljeni prvoligaški igrači diljem cele Juge. Naravno, i ranije se dovodilo ono najbolje iz drugih klubova, ali su vodeće uloge pripadale „rođenim zvezdašima“. To se menja onog trenutka kada se dovodi Dragan Stojković Piksi iz Niša, tada već ozbiljni reprezentativac i jedna od najboljih „desetki“ ne samo Juge, već i Evrope. Sledili su dolasci Roberta Prosinečkog (najbolji među „Čileancima“), Dejana Savićevića, Darka Pančeva.

Takva politika osnažila je tim, ali je i uticala da se zapostavi omladinska škola. Ako su i izlazili neki prvotimci, oni su prevashodno imali, ako ne sporedne, ono ne baš centralne uloge. Međutim, rezultati su počeli da stižu, krunisani Barijem, a kasnije i Tokijom. Verovalo se da Zvezdino vreme tek dolazi, da će još dugo vladati jugoslovenskim prostorom, a da će u Evropi, u narednim godinama, biti stalni kandidat za vrh.

Međutim, do toga nije došlo. Usledio je pad berlinskog zida, nesrećan raspad zemlje, ratovi, sankcije i sve to je uticalo da se šampionska ekipa razbije. Crvena zvezda je, preko noći ostala u raskoraku. Tandem Dragan Džajić – Vladimir Cvetković (posle samo Džajić), pokušao je da održi neki nivo istom strategijom, dovođenjem onog najboljeg što daje ovaj prostor. Ali to više nije moglo da da one rezultate. Prvo, zemlja je bila manja, a nije bilo moguće dovoditi više najbolje Hrvate, Makedonce ili Slovence. Drugo, ni liga više nije bila ona jaka, pa ni igrači sa tog prostora nisu mogli da se razvijaju na način kako su to činili nekadašnji asovi. Treće, Bosmanovo pravilo omogućilo je da igrač može po isteku ugovora slobodno da menja sredinu, što je značilo da su klubovi iz Srbije morali da prodaju one najbolje posle godinu, dve, tako da nije mogao da se pravi tim koji bi duže ostao zajedno.

Četvrto, i možda najvažnije, Crvena zvezda više nije imala najvažniji resurs koji je imala osamdesetih – jaku političku podršku. Bez nje, crveno-beli nisu mogli da računaju na ogroman priliv novca od javnih preduzeća i to je znatno ograničilo razmere transfer politike. Ne samo da se gubio korak za Evropom, već je počelo kaskanje i u domaćim okvirima za najvećim rivalom Partizanom. Crno-beli su možda imali za nijansu jaču političku podršku, ali to nije bilo presudno, pošto ni oni nisu imali mnogo više finansija. Nešto drugo im je obezbedilo primat – omladinska škola i sportski kompleks Teleoptik, čuveni „Zemunelo“. To doduše jeste obezbedio Žarko Zečević preko političkih veza, ali njih je imao i Vladimir Cvetković i on je mogao da ih potegne isto za neki prostor. Ključna razlika je, da Crvenu zvezdu od sredine osamdesetih uopšte nisu više interesovale mlađe kategorije, dok se čitava Partizanova istorija bazirala na njima.

Tek pre nekoliko godina počelo je na Marakani nešto da se preduzima po tom pitanju. Shvatilo se da Bari više ne može da bude putokaz, ali i dalje se u klubu pozivaju i prisećaju tog istog Barija, kada se završi još jedna sušna sezona i njime leče rane. Međutim, ni na tom planu Crvena zvezda nije položila ispit. Bari nije dovoljno eksploatisan, što u markentinške, što u simboličke svrhe. Ono što je Zvezdu odvajalo od Partizana i ostalih klubova, bile su „Zvezdine zvezde“. Osnovna ideja je da na svakih 10 godina jedan igrač, predvodnik najbolje generacije u određenoj deceniji, bude nova „Zvezdina zvezda“. Gde je mogao da se nađe idealniji trenutak, nego da neki od junaka iz Barija postane „Zvezdina zvezda“. Ipak, to se nije dogodilo do 2010.

Ali taj izbor bio je farsičan. Nije izabrana jedna „Zvezdina zvezda“, već je to zvanje pripalo čitavoj generaciji?! To je bilo van pameti. Oni koji su podržavali tu odluku, objašnjavali su da je to više bio odličan tim, u kom niko nije iskakao kao zvezda?! Neće biti! Svaka čast svima iz te generacije, ali daleko su od poređenja Darko Pančev, Dejan Savićević, Robert Prosinečki, Dika Stojanović sa jedne i recimo Vlada Stošić, Goran Jurić, Ivica Momčilović ili tada povređeni Vladan Lukić, koji je propustio čitavu kampanju (nema sumnje da je bio odličan igrač, ali njegov udeo u Bariju nije postojao). Bilo je i u Šekijevoj generaciji jednog Bore Kostića (najbolji strelac Zvezde svih vremena), u Džajinoj Kuleta Aćimovića, u Pižonovoj Duleta Savića, Milko Đurovski, Miloš Šestić, Vladimir Beara takođe su ostali bez tog priznanja, i mnogi drugi zaslužni igrači. Tako je, jedan od velikih asova, mogao da bude izabran, ali to se nije učinilo. Zbog čega, to je ozbiljno pitanje, ali sve navodi na to da je sujeta jednog čoveka, kome je želja da bude veći i od same Zvezde, koji je po medijima poturio priču da je sam stvorio tu generaciju i da je u stvari on najzaslužniji za Bari, doprinela da se sroza jedan od najvećih Zvezdinih brendova.

Zbog toga je danas Zvezda na najnižim granama. Sa stravičnim dugom, bez trofeja, bez velikih evropskih pobeda, bez ugleda, ali i ono najvažnije, bez vizije. Bari nikako ne može biti putokaz, jer je to vreme prošlo, ali da ne bi bio večno prokletstvo Crvene zvezde, potrebno je jasno sagledati posledice tog, nesumnjivo kolosalnog uspeha, i samo uz racionalan pristup ispraviti greške, kako bi se nekadašnji evropski velikan vratio na stazu, kojom je došao do Barija.

Piše: Vladimir Vesić