Neverovatna koincidencija da se istog dana održi maratonska javna rasprava o nacrtu novog Zakona o sportu, u kom bi glavna stvar trebalo da bude privatizacija sportskih klubova i da jedini privatni fudbalski klub pobedi u finalu Kupa Srbije slavni Partizan i na taj način osvoji prvi trofej

Privatizacija

Autor neće da zalazi u teorije zavere da je nešto izrežirano, pošto ko god je gledao utakmicu na Stadionu „Rajko Mitić“, kao i partije ovog proleća, mogao je da vidi da je pobeda Brđana bez ikakve mrlje, iako je Partizan daleko slavnije ime i samo zbog njega ušao u taj okršaj kao favorit. U suštini, ta utakmica jeste paradigma, možda i glavnog pitanja srpskog sporta – privatizacije sportskih klubova.

Sada će mnogi da se zalete i da kažu kako je ovo dokaz da privatizacija mora da se sprovede sad i odmah. I nije da nemaju argumente. Čukarički je do pre samo tri godine bio ruina, do guše u dugovima, a kada je privatizovan, vraćeni su dugovi, sređen stadion, jedini su klub u kom se ne duguju plate, a prirodno su došli i sportski rezultati. Normalno, kada se ovako nešto dogodi u Čukaričkom, prirodno je da čovek pomisli šta sve može da se uradi sa privatnim kapitalom u mnogo većim klubovima, Crvenoj zvezdi i Partizanu.

Svi se slažu da ovako više ne može, da klubovi ne mogu više da budu svačiji i ničiji, da nema uslova da prodre svež kapital, ali i da se oplodi, da grcaju u dugovima, što neminovno dovodi ili do gašenja, ili do raznih gimnastika, kako bi se „premostilo“ vraćanje dugova, ali onda trpi država. Mora nešto da se menja i privatizacija jeste neophodna, bar za neke klubove, posebno one koji nisu atraktivni poput „večitih“.

Ali da li je privatizacija pravo i jedino rešenje za Zvezdu i Partizan? Odgovor nije jednostavan i zahteva nekoliko nivoa razmatranja. Kada se spomene privatizacija dva srpska velikana, svima je na umu bogati gazda, nešto poput Romana Abramoviča, raznih šeika, ili nešto bližeg primera iz Bugarske i Georgija Dermendžijeva, koji je od malog Ludogoreca napravio ozbiljan klub. Međutim, ko se imalo razume u funkcionisanje crveno i crno-belih, jasno mu je da oni nemaju dodirnih tačaka sa Čelsijem, Mančester Sitijem ili Ludogorecom, pošto su u pitanju klubovi od šireg društvenog značaja, kao što su Real i Barselona u Španiji, Fenerbahče i Galatasaraj u Turskoj, Olimpijakos i Panatinaikos u Grčkoj, ili nešto bliže Levski i CSKA u Bugarskoj, kao i Steaua i Dinamo u Rumuniji.

Koncept velikog gazde, kakav se ovde najčešće zagovara u poslednje vreme, oproban je u Bugarskoj i Rumuniji. Rezultati su takvi da su nekada najveći klubovi došli do ruba propasti, a nekadašnji prvak Evrope Steaua, izgubila je u sporu protiv vojske pravo da koristi prepoznatljivo ime, grb i boje. Naravno, to se desilo jer je kriminalcima i raznim sumnjivim licima dozvoljeno da dođu do tih klubova za male pare, što vrlo lako može da se desi i u slučaju beogradskih velikana.

Takođe se, u slučaju Zvezde i Partizana postavlja još jedno pitanje, šta će biti sa svim klubovima iz te dve sportske porodice? Fudbalski klubovi bi mogli da nađu kupca, jer je fudbal profitabilan sport, za košarku je stvar malo teža, ali ko će da kupuje rukometne, vaterpolo, odbojkaške, ili streljačke klubove? Ti klubovi ne donose nikakav profit, a teško je očekivati da iza svih njih stane grad Beograd, kao što bi to moglo da se izvede za pojedine klubove iz drugih gradova (Metalac u Valjevu, Ribnica u Kraljevu, odbojkaški ili vaterpolo klub Radnički u Kragujevcu, ali nikako da grad drži na grbači čak pet klubova), ali ti klubovi su važni zbog svoje društvene uloge. Preko 70 odsto populacije navija za Zvezdu i Partizan, a taj procenat je i veći za one koji bi da se bave ili su se nekada bavili sportom. Zamislite kakva bi se praznina stvorila u našim trofejnim sportovima kao što su vaterpolo, rukomet ili odbojka, ako bi se ti klubovi pogasili, jer ne bi našli kupca. Šteta bi bila nepopravljiva.

Zbog toga je za Zvezdu i Partizan definitivno prihvatljiviji model klubova u Španiji, pa donekle i u Grčkoj i Turskoj, gde su fudbalski klubovi motori razvoja, a košarkaški, rukometni, vaterpolo ili odbojkaški sekcije, koje imaju određeni nivo autonomije, ali su u suštini zavisni od fudbala, jer je to jedini sport koji može da proizvodi novac. Ali realizacija tog modela zahteva mnogo vremena i ozbiljnog rada, kao i značajan doprinos države. To bi bila neka varijanta akcionarskog društva, u kom bi akcionari postavljali rukovodioca (predsednik, menadžer, direktor, kako god se nazove), koji bi imao određeni mandat i da izabere svoj tim da rukovodi kompletnom politikom kluba. Naravno, imali bi akcionari pravo i da ga smene ukoliko nisu zadovoljni njegovim radom. Tako bi se došlo do profesionalnog menadžmenta, što je u suštini glavni problem Zvezde i Partizana, jer ga sada vode razni tipovi, sumnjivih sportskih i poslovnih biografija, ali politički podobni. Time bi se praktično i sasekao poguban uticaj politike.

Ipak, ključni igrač u celoj priči ipak je država. Kakav god se model donese, mora da se stvori pravi sportski i poslovni ambijent koji će da prati celu priču. Jer ko će da kupi klubove u zemlji gde navijači mogu da olupaju imovinu kluba, ili da zastrašuju i fizički napadaju igrače, a da ne budu kažnjavani zbog toga. Ili ko će da kupuje klubove u kojima igraju igrači u gotovo stoprocentnom vlasništvu takozvanih menadžera, koji su najobičniji kriminalci i mogu samo u Srbiji da rade. Da ne pominjemo razne probleme birokratske prirode, ili poresku politiku koja rasteruje investitore. Zbog toga država mora da stane na put tim pojavama i da što više udalji kriminal iz sporta, kako bi neko normalan kupovao te klubove.

Kao što može da se vidi, pitanje privatizacije nije nimalo naivno i zahteva ozbiljne analize. Ali, ako ništa drugo, dobro je da je o tome pokrenuta javna rasprava i da imamo bar jedan privatni klub, koji je pride uzeo trofej, pa mogu da se uporede rezultati i jednog i drugog načina upravljanja.

Piše: Vladimir Vesić