Srpska košarka imala je mnogo razloga za radost, ali nikada se ne sme zaboraviti da se njen najsvetliji trenutak dogodio upravo tog 16. aprila 1992. u Istanbulu, kada je sadašnji selektor Aleksandar Đorđević postigao trojku kojom je Partizan osvojio titulu prvaka Evrope. To moraju da priznaju ne samo navijači Partizana, već i Crvene zvezde i ostalih klubova
Trojka vredna večnosti
Volimo da za Srbiju kažemo da je zemlja košarke i to ne bez razloga. Košarkaši sa ovih prostora bili su svetski, evropski i olimpijski prvaci, bili najbolji stranci u mnogim jakim ligama, jednostavno smatraju se majstorima ovog sporta. Zbog toga mnogi kažu da je taj istanbulski trijumf Partizana protiv Huventuda od 71:70 u finalu Fajnal fora Kupa evropskih šampiona, iako značajan, samo kap u moru mnogih uspeha naše košarke.
Ipak, nije to baš tako. Tačno je da su se i ranije osvajale titule klupskog prvaka Evrope, a pride su osvajana i svetsko, evropsko i olimpijsko zlato, međutim ti trofeji su delo jugoslovenske košarke. Od kada je Srbija samostalna država nije osvojila nijednu titulu u košarci, a nikako se ne može reći da su zlatne medalje Jugoslavije delo isključivo srpske košarke. Jugoslovenski klubovi koji su pre 1992. bili prvaci Evrope su hrvatski timovi Cibona i Jugoplastika, i Bosna iz Sarajeva, tako da se lako može reći da je trijumf Partizana u Istanbulu u stvari najviši domet srpske košarke.
Pre toga je Crvena zvezda osvojila Kup pobednika kupova, a crno-beli tri Kupa Radivoja Koraća, ali osvajanje Kupa evropskih šampiona od strane ekipe, koju su na terenu predvodili Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Zoran Stevanović, Mlađan Šilobad, Nikola Lončar, Željko Rebrača, Ivo Nakić, Vlada Dragutinović i Slaviša Koprivica, a sa klupe Željko Obradović, svakako je, danas najveći uspeh srpske košarke.
Ta pobeda nije samo značajna zbog trofeja, jednog od najvažnijih u svetu košarke. Igrači iz te ekipe bili su kičma i vedete reprezentacije „skraćene“ Jugoslavije, u kojoj je Srbija, da se ne uvrede Crnogorci, ipak imala dominantno mesto. Ona se od 1995. do 2002. okitila sa tri titule evropskog i dve svetskog prvaka, uz olimpijsko srebro i evropsku bronzu. O karijerama Đorđevića, Danilovića i Rebrače suvišno je pričati, a tek o treneru, tada debitantu, Željku Obradoviću, koji je sa još šest titula prvaka Evrope, sa tri različita tima, najtrofejniji trener Starog kontinenta i na taj način je afirmisana srpska košarka.
Na kraju, može se reći da je ta pobeda, na neki način kamen temeljac najvećeg uspeha srpske reprezentativne košarke, srebrne medalje sa prošlogodišnjeg Svetskog prvenstva. Selektor te ekipe je Aleksandar Đorđević, po mnogima najzaslužniji za veliki rezultat, a svi su saglasni u tome da je velika igračka karijera i harizma „Saleta nacionalea“ uticala da izraste u vrhunskog trenera. Pitanje je da li bi tako bilo da nije pogodio tu istanbulsku trojku.
Piše: Tanja Mijić
