Možda je pravo vreme da se prisetimo primera našeg severnog suseda Mađarske, čija je „Laka konjica“ pedesetih godina predstavljala strah i trepet u svetskim okvirima, a danas je nigde nema. Sva je prilika da i srpski reprezentativni fudbal očekuje ista sudbina
Da li se neko seća „Lake konjice“?
Povod za ovu paralelu nije poraz od Portugalije. Za razliku od mnogih kolega, među kojima i neki iskusni, „cenjeni i uvaženi“, koji su podgrevali atmosferu da Portugalci nisu „ništa specijalno“, da osim Kristijana Ronalda i nemaju nekog igrača (a to što je on najbolji fudbaler sveta nikom ništa), autor ove kolumne od početka je smatrao da bi osvajanje boda u Lisabonu bio podvig svetskih razmera i to zato što su Portugalci objektivno jači tim. Takođe je mišljenja i da bi pobeda u Kopenhagenu predstavljala senzaciju. Stoga, slobodno se može reći da je poraz očekivan.
Očekivana je, na žalost, i igra. Anemična, kukavička, jednostavno rečeno – nedostojna ekipe koja želi da igra na Evropskom prvenstvu. Ono što čini neki tim, njegov identitet i pomaže u stvaranju autoriteta je upravo igra, a ona je rak rana srpskog reprezentativnog fudbala poslednjih 20 godina, ako ne i više. Izuzetak je postojao samo kod Radomira Antića, a neki obrisi, doduše isforsirani silom prilika da i nismo imali igrače ekstra klase, nazirali su se kod Ilije Petkovića. Ranije se ovaj nedostatak nije osetio toliko na rezultatima, jer se „krpio“ velikim individualnim kvalitetom, koji smo nekada posedovali.
Međutim, danas nemamo takav individualni kvalitet. Stoji da Srbija ima dosta kvalitetnih igrača koji igraju u najjačim klubovima Evrope, ali objektivno oni su daleko od nivoa jednog Piksija, Juge, Mihe, Jokana, Save. Jedini igrači najviše klase u timu Orlova su Nemanja Matić i Branislav Ivanović, što se videlo i u Lisabonu. Ostali mogu da budu korisni, ali samo u dobro uređenom sistemu, gde postoji jasno definisana IGRA.
Zbog toga smo u ovim kvalifikacijama, istorijskim zato što pola Evrope ide na završni turnir, među najgorim ekipama, u rangu sa San Marinom, Jermenijom, Kazahstanom, Maltom, Farskim ostrvima, a nešto bolji od Andore i Gibraltara. Pravo pitanje je – zašto više nemamo igru? Prvo što upada u oči kada se gledaju utakmice reprezentacije Srbije je to da su naši igrači u velikom deficitu što se tiče osnovnih tehničkih i taktičkih elemenata, kao što su kretnja bez lopte, pas iz prve , dupli pas, centaršut ili šut sa distance. Upravo na tim elementima Portugalci su nam očitali lekciju. Za to se može kriviti slobodno struka, jer od nje sve polazi u mlađim kategorijama. Naravno, ona je devastirana, jer sa trenerima se u domaćim ligama bukvalno „briše patos“, a njih niko ne pita kada se postavljaju selektori svih selekcija FSS.
Ali nije ni samo to. Davno smo izgubili „šmek“, zbog koga su nas svojevremeno prozvali „evropskim Brazilcima“. Taj pogled na fudbal, igra za gol više, vic, težnja da se protivnik nadmudri i nadigra, ma da se našali njime, doneo nam je najbolje rezultate – polufinala svetskih prvenstava 1930. i 1962, finala evropskih 1960. i 1968, kao i četiri uzastopna finala olimpijskih igara od 1948. do 1960. kada je osvojeno zlato. Dakle, ti uspesi su postizani do ere „profesionalizacije“ fudbala 70-ih godina. Slučajno ili ne, početak propadanja našeg reprezentativnog fudbala poklapa se sa dolaskom Miljana Miljanića na veliku trenersku scenu. Čovek o kome se ispredaju bajke kao o „pateru familijasu“ srpske fudbalske struke, uveo je „igru na rezultat“, što je što kao krajnju posledicu ima da propuštamo, u najboljem slučaju, svako drugo takmičenje, da igramo „oprezno“ protiv velikih reprezentacija, a samo smo jednu dobili u poslednjih 20 godina. A tek, kada se vidi šta je ostavio u „amanet“, tačnije kakvi su treneri izašli iz te škole, poput Milovana Đorića, jasno je kakva je stvarno Miljanićeva zaostavština srpskom fudbalu.
Međutim, u javnosti pokojnog Miljana među „besmrtnima“ drže trofeji sa Zvezdom i činjenica da je radio u Realu, pa se svako pominjanje ovih „grehova“ smatra svetgrđem. Ali ostaje činjenica da se od tada igra naše reprezentacije svodi na pobeđivanje lošijih od sebe, a protiv velikih „šta se uradi“. Da su tako razmišljali Tirke, Moša, Milutinac, Jakša, Ivica Bek, nikada ne bismo pobedili Brazil, ali to su neka druga vremena govorio je Miljan.
Ne znam šta je falilo tim vremenima. U svakom slučaju lepše je biti u vrhu, nego na samom dnu. Na kraju pitajte Mađare šta im je draže.
Piše: Vladimir Vesić
