Kada se malo detaljnije sagleda koji ljudi se najviše pitaju u domaćem fudbalu, možda i nije tako nelogično što reprezentacija i klubovi ne mogu da naprave nikakav rezultat na međunarodnoj sceni, što se konstantno sumnja u regularnost „elitnog“ takmičenja, klubovi propadaju, mladi igrači tek što „prohodaju“ upadnu u „kandže“ menadžera...
Zar je moguće da nemamo bolje?
Svakom iskrenom ljubitelju fudbala prekipelo je više da gleda kako reprezentacija sastavljena od takvih superstarova kakvi su Bane Ivanović, Aleksandar Kolarov, Aleksandar Mitrović, Nemanja Matić, Lazar Marković, Dušan Tadić ili Adem Ljajić, ne može nikoga da pobedi i da ode na neko veliko takmičenje, ili kako nekada, u evropskim okvirima, veliki Crvena zvezda i Partizan, danas strepe od dojučerašnjih, pa i današnjih „liliputanaca“, klubova sa Islanda, Azerbejdžana, Jermenije ili Kipra. Zbog čega i dokle ćemo više da crvenimo pred svetom, posle svakog izlaska neke naše ekipe na „travnatoj areni“?
Kao što naš narod kaže „riba od glave smrdi“, tako valja krenuti od vrha. A na njemu je, biće uskoro sedam godina, Tomislav Karadžić. Kao predsednik Fudbalskog saveza Srbije, vrhovnog tela domaćeg fudbala, svakako da snosi najveću odgovornost, ako ništa drugo onda „komandnu“ za katastrofalne rezultate naših selekcija. A reprezentacija je u tom periodu učestvovala samo na Svetskom prvenstvu 2010. a naredna dva velika takmičenja su propuštena, a kako stoje stvari verovatno će i treće. Od klupskih uspeha jedino je vredno spomenuti Partizanov plasman u Ligu šampiona 2010. kao i četiri učešća (sa naglaskom na učešća, pošto nikakav rezultat nije napravljen) crno-belih u Ligi Evrope.
Čak i da nije povukao nijedan pogrešan potez, Karadžić bi, kao čovek na vrhu piramide, morao da snosi prvi odgovornost za loše rezultate i sam da ode. A daleko od toga da nije imao pogrešne poteze. Prvi mu je očajan izbor saradnika, zbog čega sve važne odluke donosi sam, jer su ostali „klimoglavci“. Kako to izgleda imali smo prilike da vidimo na primeru izbora selektora. „Gazda Tole“ ih je birao i razrešavao dužnosti po afinitetu. Tako je oterao Đukića i Antića iz ličnog hira, postavio Pižona Petrovića jer mu je odgovarao kao ličnost, Sinišu Mihajlovića jer ga je htela „javnost“, a Dika Advokata jer mu ga je preporučio Mišel Platini. Nigde nije bilo uticaja struke.
O čestim promenama sistema takmičenja i da ne govorimo, kao slikovitom primeru lutanja čoveka, koji se realno ne razume u ovaj posao. A kakvi su njegovi oponenti? To je tek posebna priča! Prvi među njima je Zvezdan Terzić. Nekadašnji predsednik FSS i sadašnji generalni direktor Crvene zvezde važi za izuzetno kontroverznu ličnost, oko koje se prosto „lepe“ afere. Ali sve to je beznačajno pred činjenicom da se protiv njega vodi proces pred sudom!
Njegov „kompanjon“ Slaviša Kokeza nema ama baš nikakvu fudbalsko-funkcionersku referencu. Došao je pre dve godine u Ljutice Bogdana, a uprava u kojoj je bio jedna od „udarnih pesnica“, doživela je izbacivanje iz evrokupova od strane UEFA. Inače se radi o članu Glavnog odbora trenutne najuticajnije Srpske napredne stranke, pa mu je to možda „referenca“.
Ni na drugoj strani Topčiderskog brda situacija nije nimalo svetlija. Predsednik kluba je „biznismen“ Zoran Popović. Kakav je biznismen najbolje pokazuje podatak da su sva preduzeća koja je vodio, otišla u stečaj. A ako je takav čovek došao da reši alarmantnu finansijsku situaciju u Partizanu, onda šta reći, a ne zaplakati?!
Za kraj dovoljno je spomenuti „čoveka iz senke“, onoga koji se uvek javlja kada su neka previranja u pitanju. Iako nema trenutno nikakvu funkciju, svi se slažu da je Milovan Đorić i dalje relativno uticajan u fudbalskoj Srbiji. Za one koji ne znaju ili su zaboravili, govorimo verovatno najneuspešnijem selektoru koga Srbija pamti.
Bata Đora se prvo „pokazao“ sa mladom reprezentacijom, koju je činila generacija Perice Ognjenovića, Saše Ilića, Vlade Ivića, Marka Pantelića, sa potencijalom da bude prvak Evrope. Jedva je izborio baraž, u kom je ubedljivo poražen od Engleza, a i dalje se pamti poraz od Hrvata na Partizanovom stadionu od 6:2. Sa seniorima je u tri meča osvojio dva boda, a meč protiv Rusa, u trenutku kada je gubio sa 1:0 na Marakani, igrao je bez napadača. Na kraju se okušao i sa omladincima, koji su igrali evropski šampionat kod kuće i cilj je bio da budu treći u grupi od četiri ekipe kako bi se izborio plasman na Svetsko prvenstvo. „Prvi srpski bek“ završio je kao poslednji, četvrti, a Ljubinko Drulović je samo godinu dana kasnije sa, maltene istim igračima, bio prvak Evrope.
Eto, to su ljudi koji „drmaju“ fudbalskom Srbijom. Onda se pitamo kako smo MI postali fudbalski „liliputanci“.
Piše: Tanja Mijić
