Mogao bih o Neni Manojloviću danima. Ne samo ja, mnogi koji su bili u njegovoj blizini. Miran, škrt na rečima, gotovo bez smeha činio nas je jačim, spremnijim da radimo zadatke dobijene za organizaciju velikih takmičenja ...
Otišao je Nena, ali zapravo vidiš kako sve ode „U tri lepe“!
Zvao me je u martu 2000. godine
- Slušaj bićeš u ekipi i komunicirati sa medijima. Ne mogu svaki čas da isto pričam. Ja tebi, a ti ostalima. I igrači mogu ako hoće.
Prva akcija Izrael. Dva dana pred put pucaju bombe.
- I mi idemo da ratujemo.
Jednom je rekao Dejanu Tatiću, Đorđu Stefanoviću i meni u vreme organizacije Svetskog kupa.
- Šta se nervirate? Kada je frka, uzmete bromazepan od tri ili šest i sve je lako.
Pitali smo ga i tada se iskreno nasmejao:
- Kada si uzimao ovaj Svetski kup, jesi li bio pod bromazepanom?
Naravno Svetski kup 2002. je jedno od najbolje organizovanih takmičenja u porodici FINA ikada. U Kranju smo jedva izvukli živu glavu. Na tribinama opet Tale, Đole i ja. Njih dvojica hokejaši, nabildovani spremni za svaki bodiček. Ja, novinar sa mobilnim, nespreman za bodičeke. A Nena dole kao da nema hiljade razularenih hrvatskih navijača. Daje savete, sprema taktiku dok lete kovanice, flaše, kamenice.
- Šta, kao nisam se uplašio? Usrao sam se bato, ali svako mora da radi svoj posao.
Njegova rečenica: - Uradi to, zovi, pomoći ću. Pa vi ste naši!
Barseloni iste godine skup kod njega u sobi. Stručni štab i ja kao potparol. Otvara viski, nazdravlja:
- Da bude sve kako treba, svako svoje. Ne menjamo sistem.
Atina 2004. gubimo finale. Pre toga sam mu rekao da je atmosfera takva da možda ne bude ni medalje. Prokockali smo zlato. Nije došao na konferenciju za štampu. Sedeo je sa Porobićem, Blaževićem i Novoselcem i pušio. Za to vreme Đole i Solomon su nemo gledali slavlje Mađara, a ja sam u besu šutnuo plastičnu flašu punu turske kafe. Polivene kolege nisu zamerile. Shvatili su. Čekao sam Nenu, nije došao. Pušio je po ko zna koju cigaru.
Javio se tek ujutru:
- Šta si rekao, da nema medalje. Ima je bato. Tek ćemo shvatiti šta smo uradili.
A mi smo kukali za zlatom. I dan danas to činimo. Nikada nismo pričali o toj utakmici. Kao da je nešto moglo da se promeni. Znam samo da je gledao samo jednom.
U avgustu mi se u kafiću „U tri lepe“ požalio:
- Brat je bolestan. Ne pitaj!
Mesec dana kasnije smo sahranili Pepija.
U septembru smo opet pričali u kafiću „U tri lepe“:
- Najvažnija stvar su Deki i Vujas. I svi koji hoće da pomognu. Ne treba se nikoga lišavati. Ja nisam unutra, ali Dejan zna da sam uvek spreman za njega.
I na kraju pre 15 dana na Fakultetu za sport sprema knjigu sa Ljubicom Bačanac:
- Daj nađi nam neke slike. Potpisaćemo te.
- Neno nisam ja fotograf.
-Ma dobro nisi, Ajde vodim te na ručak, vi novinari to volite. Hoćemo po lozu?
Nismo otišli na taj ručak. Nikada i nećemo. Otišao je Nena, ali zapravo vidiš kako sve ode „ U tri lepe“.
I na kraju legendarni doktor Cepa ga je zvao profesor. Cepo, ipak je on bio doktor.
Piše: Dejan Stevović
