Govoreći o stanju u kasi grada Kragujevca Radmilo Nikolić, od nedavno prvi čovek ovog grada, je izneo zastrašujući podatak po kojem grad duguje 60 miliona evra i da za pomoć moli predsednika države i premijera

Kragujevac

Kontakt sa predsednikom će mu biti lagan (u pitanju je otac), sporno je samo hoće li premijer imati i vremena i načina da pomogne, ostaje da se vidi. Srbija ima, što se ovoga tiče, mnogo Kragujevaca.

Za nas je međutim interesantno nešto sasvim drugo.

U tom minusu od 60 miliona kakva će biti sudbina kragujevačkih klubova?

SD Radnički je ostalo bez košarkaša, čak i u rekreativnom smislu, vaterpolisti , drugi u Evropi, su u teškoj situaciji, fudbaleri na mestu fenjeraša. Ali SD ima i odbojkaše, odbojkašice, strelce, šahiste, atletičare , članove američkog fudbala...

Kakva je njihova sudbina?

Odgovor na to pitanje biće zapravo odgovor i na slična pitanja u drugim sredinama. Kakva će biti sudbina sporta u lokalnim sredinama u kojima su problemi životni, veći od čistog loptanja, jurenja rekorda, organizovanja takmičenja. A od tog odgovora zavisiće i sutra srpskog sporta, jer asovi više ne rastu u Beogradu, Novom Sadu, već manjim sredinama gde odnos prema sportu ima i dalje obeležje onog starog, kada je lopta bila važnija od drugih stvari.

Pitanje Kragujevca je onda i pitanje za Ministarstvo omladine i sporta. Sve je to lepo, rekreacija, masovni sport, igre trećeg doba. Srbija je, međutim, naučila na kvalitetno predstavljanje na svetskoj sceni, na takmičenje sa velikanima, sa poređednjima sa moćnijima. Inat je često činio čuda ali on ne sme da ostane jedini adut.

Pitanje sporta u Kragujevcu je verovatno i pitanje sporta u Srbiji. A do odgovora nije lako doći posebno uz utisak da neće biti baš prijatan.

Piše: deSt