Dolazim iz porodice u kojoj se decenijama šaputalo o ideji da Srbija ponovo bude monarhija, ali sam u jednom trenutku morao da priznam sebi da je to čist utopizam i da donesem odluku da ću se zalagati za to da postanemo Evropa, jer ni sam taj kralj ili prestolonaslednik, šta god, nije imao i nema nameru da se vrati iz iste.

Ko je peder u celoj ovoj priči?

Skapirao sam da mu je tamo lepo.

Ali, poput većine naših političara koji su paradirali scenom od 2000. do danas, shvatio sam da jesam za Evropu, ali ne i za sve što ona podrazumeva.

Na moju, a i njihovu žalost (ne stanovnika Evropske Unije, već naših političara), to je praktično nemoguće.

Il' sve il' 'ladna Morava.

Tako je uglavnom kada se donose bitne životne odluke, ako nećete da budete podstanari i odlučite da kupite stan, morate da se odreknete praške šunke i sviknete na salamuru.

Započeli smo pregovore sa Evropskom Unijom o pridruživanju i, ako ne mislimo da se predomislimo, ima da organizujemo taj Prajd kako znamo i umemo. Imam nekoliko prijatelja koji su humoseksualci, i nemam apsolutno nikakav problem s njima. Kao i sa onima koje ne poznajem, sve dok mene ne diraju.

Lično, ne razumem potrebu da se paradira i mislim da je nepotrebno da to izgleda kao u Berlinu ili Antverpenu, gde se sve pretvori u paradu neukusa i kiča, začinjenu pogrešnom predstavom predstavom o tome šta je zapravo seksi, ali ko mene pita šta mislim? Organizacija gej parade nije moj posao.

Ali, novinarstvo jeste i tu želim da kažem šta mislim.

A, mislim da je na snazi žešća zamena teza u najvećem broju slučajeva. Moje kolege utrkuju se u tome ko će biti lascivniji, ko će prići bliže perverznom, ko će se surovije našaliti, ali sa slabijom stranom u celoj priči - sa gejevima. Ne sa huliganima i ne sa državom, koja nam i ovog puta priznaje da nema snagu da se suoči sa ovim nametnutim izazovom.

Gospodo, nije kolo Jelen Superlige pomereno zbog održavanja gej parade. Ono je pomereno zbog straha za bezbednost građana. Ono je pomereno, jer niko ne može da garantuje da se navijači i deo huligana među njima ne bi oteli kontroli na samim sportskim događajima. Ono je pomereno, jer se država plaši poruke koja bi stigla s tribina, a poruka je jasna: "Ma šta mi želeli da predstavimo Briselu, ova zemlja nije spremna za gej paradu i pitanje da li će je biti".

Lako je prodati novinu naslovom: "Zbog pedera nema fudbala".

Ali, da li fudbala nema zbog pedera koji će u nedelju, ako uopšte bude prilike, sramežljivo preći put od par stotina metara, pod policijskim štitom, plašeći se popove kletve i komšijine letve?

Ne, fudbala nema, jer nam je zemlja preplavljena razularenom masom koja obožava da pronađe povod za nasilje, ma koje vrste. Nije procena policije da će pederi napraviti nerede na sportskim stadionima i ugroziti bezbednost huligana, među kojima ima i onih pravosnažno osuđenih za nedela za koja sleduje robija.

Naslov bi trebalo da glasi: "Zbog huligana nema fudbala". I to bi hrabar novinar priznao, smeo urednik potpisao, a nezavisni vlasnik medija poslao na kiosk.

I nije samo u pitanju zamena teza, već se barata opasnom terminologijom, koja apsolutno ne pomaže nikome u nameri da se ovaj bolan trenutak za sve, i nas heteroseksualce, i njih homoseksualce, što bezbolnije prebrodi. Svaki novinar koji je iz svog fonda reči izvukao baš one koje ne koristi u preostalih 50 nedelja u godini, kada se ne govori u gej paradi, bacio je jednu kamenicu prema toj sputanoj grupi naših sugrađana, razapetoj između "hajde, hajde, slobodno..." sa Zapada i "dođi, dođi, slobodno..." odavde.

Jer, dok pederi budu paradirali, a huligani vrebali svoju šansu, najveći broj verbalnih egzibicionista biće smešten pred TV prijemnike i čekati da pukne prva lobanja, kako bi se i sutra novina prodala.