Ekskluzivni intervju sa najvećim svetskim automobilistom

Dušan Borković za SUPERSPORT365 - Srbija je moja oaza mira!

Najveći srpski automobilista, Dušan Borković. Naravno, sa svojih 2 metra i kusur to i nije toliko teško, ali osim svojih fizičkih karakteristika, ove sezone je pokazao i šampionski duh, pobedivši u drugoj vožnji na stazi u Bahreinu.

Nakon pobede, svoj mir našao je u Srbiji, gde se odmara pred naredne izazove, a ekskluzivno za SUPERSPORT365 portal izdvojio je vreme kako bismo zavirili u to kako se jedan šampion oseća posle pobede, a osim toga podelio je sa nama još mnogo zanimljivih detalja.

Dušane pre svega u ime redakcije Supersport365 portala i naših čitalaca želimo da ti čestitamo na ostvarenom rezultatu u Bahreinu. Pobeda je sasvim sigurno promenila na pozitivan način medijsku sliku o tebi. Da li ti se dopada i kako utiče na tebe povećano interesovanje srpske javnosti u ovom trenutku?

„Hvala vam mnogo na čestitkama. Iskren da budem prija interesovanje, ali prosto nisam mogao da verujem koliku zapravo razliku čini pobeda i recimo osvojeno drugo mesto na trci. Već dugo vozim na vrhunskom nivou, pa sam malo zatečen, ali ovaj šampionat je dug, nije mi cilj da na svakoj trci budem prvi, ovde se skupljaju bodovi, i samo je na kraju šampionata plasman na konačnoj listi važan. Ipak, priznajem da pobeda vrlo prija“, započeo je Borković razgovor za naš portal.

Sportisti se često žale na besparicu, nedostatak sredstava za takmičenje, da li si zadovoljan sa te strane i da li je pomoć koju dobijaš od sponzora, odnosno države dovoljna da sezona protekne bez problema?

„Ja nisam od onih sportista koji se žale. Naravno da imam veliku pomoć od sponzora, jer je automobilizam sasvim sigurno jedan izuzetno skup sport, ako ne i najskuplji sport na svetu. Ipak, moram istaći da kada bi računali medijski prostor zajedno sa trkom koju vozim, u svim svetskim i domaćim medijima, da sam posle Noleta najverovatnije najbolji reprezenter svoje zemlje u svetu, a da se na kolima mogu lepo videti imena svih mojih sponzora, tako da se pomoć koju oni meni pružaju njima višestruko vrati.“

Dobri poznavaoci sveta automobolizma znaju da voziš za „Ge force“ gruzijski tim, a da voziš na trkama Alfa Romeo Đulijetu koja se proizvodi u Italiji. Kakva je ta komunikacija u pravom malom internacionalnom timu, između tebe i tvog tima, sa Gruzijcima i Italijanima?

„Da, mnogo ljudi je uključeno sa raznih strana u čitav projekat. Gruzijska vlada je podržala „Ge force“ pa je to maltene državni tim, ali naravno da su mehaničari i ljudi koji brinu o automobilu iz Italije. Ti si prvi koji je ovo pitao, ljudi verovatno i ne znaju, ali komuniciramo tako da na kraju ipak sve podredimo samoj trci i dobrom rezultatu.“

Kako si uopšte došao na ideju da se baviš automobilizmom? Deca se kod nas obično prvo uhvate za loptu, od skoro zbog uspeha Novaka Đokovića i ostalih naših tenisera je i tenis popularan, automobilizam je prilično neobičan izbor.

„Hajde da se kladimo da kada muško dete odvedeš jednom na karting, i daš mu posle toga loptu, da neće hteti da je uzme, i da će uvek hteti da izabere karting. Samo je pitanje dostupnosti ovog sporta u Srbiji, jer je izuzetno skup sport, od angažovanja mehaničara, održavanja automobila, reparacije guma... Država se još nije strateški opredelila, a za to je vezano i pitanje bezbednosti u saobraćaju o kome želim da pričam.

U Nemačkoj, Francuskoj i ostalim zemljama zapada, država na sistematski način pravi nove šampione poput Šumahera, Fetela, Hamiltona, Mekrea, i na taj način kroz karting i te neke početne kategorije u svetu automobilizma decu uči koliko je važna bezbednost u saobraćaju, i tako smanjuje smrtnost na putevima. Kada nisi siguran u sopstveno znanje i sposobnost za volanom, voziš brzo, divljaš i onda dovodiš u pitanje i svoj i što je još gore tuđi život na putu. Ja nemam potrebu da bilo koga zadivim na ulici, već to radim pobedom na trkama.

Što se tiče dece, oni imaju priliku da voze na stazama „Auto komerca“, samo u početku roditelji moraju da snose troškove vožnje, a ako deca pokažu vrhunski talenat kasnije će sasvim sigurno naći i adekvatne sponzore.

Kako izgleda dan jednog profesionalnog automobiliste?

„Ludo. Sve zavisi od dela sezone, nivoa umora i svega ostalog. Ukoliko su dobri rezultati, druženje sa medijima i trening, a ukoliko ne onda samo trening i psihička priprema za obaveze koje predstoje. Zimi, van sezone, to su takođe treninzi snage, testovi, vožnje u simulatoru, i iščekivanje nove sezone. Recimo imam sa medijima kontakt još nedelju dana, a onda se pred trku isključujem jer mi je potreban mir i puna koncentracija.“

Koja zemlja na tebe je ostavila onako najveći utisak, pošto svi znamo da si proputovao mnogo?

„Japan. Pre svega ta disciplina, gde svako zna šta radi, gde je sve jako čisto, ulice su jako čiste ne možeš ni list sa drveta da vidiš na ulici, a ne papir ili neku drugu vrstu smeća. Takođe i u Singapuru vlada sličan mentalitet, pa mi se i ta zemlja dopada. Nema neke dreke, vike, policije...

Ipak, koliko god da putujem u Srbiju uvek želim da se vratim. Prija mi energija naših ljudi, kada se nalazim nedelju dana van zemlje već me hvata nostalgija.“

Koje mesto bi preporučio za odmor?

„Ja se zaista najbolje odmorim u Srbiji, sa svojom porodicom gde nalazim svoj apsolutni mir. To je nešto što ne bih zamenio ni sa čim.“

Da li si sujeveran i da li imaš neki ritual pred trku?

„Uh, jedno vreme sam zaista pazio na svaki detalj pred trku. Kako ulazim u kola, kako sedam za volan, kako stavljam kacigu. Pa onda ako sam mnogo brz u jednom momentu, gledam da sve te neke stvari koje sam radio pred taj momenat ponavljam i pred sledeći. Sada polako izlazim iz toga.“

Koliko dugo traje karijera jednog automobiliste, i šta nameravaš da radiš nakon što završiš karijeru?

„Ovo je za mene pitanje od do, jer zavisi od mnogo faktora. Ja sada imam 32 godine, i još deset do petnaest godina mogu da budem prilično brz. Međutim, sada kada ne vozim mesec dana hvata me nostalgija za automobilom, tako da sam siguran da ću i pose završetka karijere na neki način ostati u ovom poslu. To je ljubav, ja gledam kola kao ženu. Ne samo trkačka, nego i privatna. Zaljubljen sam u njih. Ne treba mi da se obučem, da putujem, samo mi daj kola.“

Koristiš li društvene mreže i na kojim društvenim mrežama naši čitaoci mogu da te prate?

„Imam Fjesbuk nalog, Instagram nalog, imam nalog čak i na Tviteru, ali tu društvenu mrežu slabo koristim. Znam da su društvene mreže važne, jer mnogo ljudi sazna preko Fejsa šta sam uradio na trci, ali zaista pored automobila nemam vremena da se mnogo opterećujem svim tim stvarima.“

Da li si i kakva iskustva imao sa poznatim ličnostima iz nekih drugih branši?

„Pa ne mogu baš svega sada u trenutku da se setim, ali meni kada pričamo o poznatim ljudima koje sam upoznao uvek padne na pamet Novak Đoković. Retko se sreću takvi ljudi, takvog senzibiliteta, takve dobrote, koji ti prosto uliju pozitivnu energiju kada popričaš sa njima. Sjajan tip,  pravi šampion i na terenu i van njega. Upoznao sam i dosta vozača, recimo Sebastijana Leba, ali meni to ne pravi takvu satisfakciju kao poznantsvo sa Noletom.

Mi u redakciji smo dobili informaciju, da si nekoliko puta bukvalno spavao sa šatorom jer nisi imao dovoljnu podršku da platiš smeštaj...

„Tako je, i to je zaista bilo teško vreme tokom te 2011. Na razne načine smo se dovijali kako da nabavimo novac, i tu veliku zahvalnost dugujem mojim prijateljima koji su me pratili na svakom putovanju, i vrlo često izdvajali svoj novac za neke potrebne izdatke. Tada mi je pomogao gospodin Dragoljub Lekić koji mi je dao Lancer Revolution, ali ništa ostalo nismo imali. Obijali smo farme po Italiji kao bi našli mesto gde da se okupamo. Bilo je jako teško, ali zato je sada svaki uspeh koji ostvarimo još slađi.“

Kada smo već na ovoj temi, koga bi želeo ovim putem da istakneš od ljudi koji su ti pomogli da postaneš to šo sada jesi?

„Pre svega to je moj otac Jovan Borković, koji je preminuo, kome posvećujem svaku svoju pobedu, i nadam se da negde zajedno sa mnom uživa u svemu ovome što sam ostvario, zatim gospodin Dragoljub Lekić koga sam već pomenuo, zatim Mirjana Kov i Dmitrij Vukolov direktori NISOTEC-a, zatim Nadežda Korobejnikova, direktorka maloprodaje u NIS petrolu. Takođe, istakao bih i pre svega tehničku pomoć koju mi je pruža država odnosno Vlada na čelu sa dosadašnjim premijerom Aleksandrom Vučićem. Zatim moja supruga Andrijana, majka i brat.“

Obzirom na to da si visok preko dva metra, kako ljudi reaguju kada vide tolikog automobilistu?

„Šlogiraju se. Kada vozimo u Kini, oni ljudi padaju u nesvest, nije im jasno šta se dešava. Imao sam problem 2015. u Hondi, jer tim nije obezbedio sve kako treba. Ipak, ove godine nemam problema sa komforom u vozilu.

Kako se nosiš sa popularnošću, i gde te još ljudi prepoznaju osim u Srbiji?

„U Argentini je automobilizam ludilo. Tamo je zaista sve podređeno nama. U Mađarskoj kada se pojavim na trci to je opšti haos. U Kini su nas takođe jako lepo primili. Ipak, Argentinci su najveći navijači. U Gruziji sam zvezda jer vozim za njihov tim.“

Sa kojim nacionalnostima se najbolje slažeš, sa kojima najbolje sarađuješ...?

„Sa Gruzijcima se sada slažem jako dobro. Od ostalih izdvojio bih Ruse, koji su nam jako slični po mentalitetu.

Znamo da si želeo jednog dana da voziš WRC, da li se nešto promenilo od tada, ili su ti sada druge stvari u fokusu?

„Vozio sam reli 2008. godine i bio sam jako brz, svidelo mi se sve to. Ipak,  kružne staze su mnogo bolje medijski ispraćene, prati vas određen broj ljudi, kamere su non stop na vama, vide svaki duel. Tu sam ostao, i tu sam veoma zadovoljan, tako da mislim da neću menjati ništa“.

Dušan Borković sledeću trku vozi na legendarnoj stazi Spa Frankošpan u Belgiji, 4. i 5. maja, i želimo mu mnogo sreće u predstojećim izazovima.

PIŠE: Vladimir Danilović

Još sporta:

Može li Darušafaka da iznenadi Real večeras?

'Kineska rampa' za Montelu! Dobija siću od obećanih kineskih miliona! 

Posle velikog kraha, Barsa vraća otpisane igrače! Prva adresa - Engleska!

Koliko ozbiljno se Ibrahimović sinoć povredio? Prve prognoze veoma loše!