Ni finansijski problemi, ni problemi sa grejanjem vode u bazenu, ni činjenica da su jedan od najmlađih timova u ligi, nije zaustavio vaterpoliste Partizana u pohodu na rekordnu 26, titulu šampiona, prvu posle tri godine, što je samo dokaz da su crno-beli u ovom sportu ipak institucija
Neuništivi
Prethodne dve sezone najtrofejniji domaći klub gledao je u leđa Crvenoj zvezdi i Radničkom. Razlozi su opšte poznati, većina naših reprezentativaca, vratila se u Srbiju usled velike finansijske krize koja trese vaterpolo več godinama. Njihov izbor bili su Crvena zvezda i Radnički, dok je Partizan, opterečen besparicom, već tada bio prinuđen da se oslanja isključivo na podmladak.
Iako u te dve godine nije osvojio nijedan trofej, Partizan je rezultatima, pre svega u Evropi (dva učešća na finalnim turnirima), pokazao da je na pravom putu. Međutim, bilo je potrebno veliko strpljenje i jak želudac, kako bi se pregurale te dve godine, u kojima su se šepurili Zvezda, kao dvostruki prvak i osvajač Kupa Srbije, evropski prvak i pobednik Super kupa Evrope i Radnički, osvajač Kupa Evrope, finalista Lige šampiona i dvostruki vicešampion Srbije. Ipak, crno-beli su ostali verni svojoj deci i na kraju se to isplatilo.
Paradoksalno, Partizan najviše može da zahvali svom velikom evropskom rivalu Pro Reku za ovu titulu. Ekipa iz Đenove se obnovila ove sezone, ponovo je okupila najbolje vaterpoliste sveta, pre svih vedete Srbije Filipa Filipovića i Andriju Prlainovića, što je značilo da su Radnički i Zvezda izgubili izuzetno važne igrače, a kasnije i kosture timova koji su ih vodili i na sam vrh Evrope. A Partizan je u čitavoj priči ostao netaknut, a još i iskusniji za par godina ozbiljnog vaterpola.
Ipak, ne treba biti nepravedan prema crno-belim klincima i celu priču svesti na slabljenje konkurencije. Posebno to ne treba raditi kada se ima u vidu da je Partizan cele godine imao problem, pored onog hroničnog sa finansijama, sa grejanjem vode u bazenu. To je već ozbiljna stvar, jer zagrejana voda u bazenu je fundament vaterpolo treninga. Zato je pravo čudo kako se ekipa izdigla i na kraju prva prošla kroz cilj.
Kako su to uspeli? Za razliku od glavnih rivala, čiji su igrači odlazili zbog neisplaćenih plata, a to se posebno videlo u Radničkom, gde je egzodus trajao i tokom finalne serije(?!), u Partizanu su stegli zube i muški odradili posao do kraja. Očigledno ima nešto u tim „časovima ljubavi“, koje toliko pominje predsednik crno-belog sportskog društva i trener košarkaša Duško Vujošević, kada su Partizanove sekcije u pianju.
Ali možda i najzaslužniji za ovaj uspeh je trener Vladimir Vujasinović. Jedan od najboljih vaterpolista svih vremena, dokazao je da je ispekao zanat, ali se pokazao i kao vrhunski psiholog. Znao je kada da potpuno rastereti ekipu i liši pritiska, a to nije lako kada je u pitanju Vaterpolo klub Partizan, ali je znao i kada treba da „našpanuje“ klince i najavi pohod na „nemoguće“, a to su pobede nad najvećim rivalima i titula.
Zluradi će reći da je Partizan postao šampion, jer su svi klubovi slabi, a kao argument u prilog toj tvrdnji uzeće rezultate u Triglav ligi i Ligi šampiona. Ipak, taj isti Partizan se hrabro borio sa strašnim Jugom ili Primorjem i tu je pokazao da poseduje kvalitet.
U svakom slučaju, Partizan je ponovo pokazao da je, bar za jedan korak, ako ne i više, ispred ostalih klubova, što se tiče rada, vizije, pa evo i rezultata. Još jednom se videlo da je neuništiv i jači od svih nedaća. Zato se kod crno-belih nikada ne postavlja pitanje da li će biti prvak Evrope, kao što je to kod ostalih klubova, već samo kada će.
Piše: Vladimir Vesić
