Prva tri meseca ove 2015. umnogome podsećaju na 2011. ali ni tada Novak Đoković nije uspeo da osvoji jedini veliki trofej koji mu nedostaje. Već sada je jasno da će mu jedini pravi rival biti Rafael Nadal, a utisak je da će ishod konačnog obračuna u Bulonjskoj šumi više zavisiti od forme Španca nego od prvog tenisera sveta

Može li Novak da osvoji Rolan Garos?

Najbolji srpski sportista ikada čini velike stvari, i to ne samo ove godine. Poslednji trijumf u Majamiju sve je zadivio, a posebno je impresivno bilo „čišćenje“ Endija Mareja u trećem, odlučujućem setu. Izgleda da se Nole specijalizovao da poslednje setove u velikim finalima dobija sa „nulom“, što samo govori koliko je mentalno stabilan za mečeve sa maksimalnim ulogom.

Takav će biti nesumnjivo onaj koji, velika većina ljubitelja „belog sporta“ očekuje u Parizu, između trenutno najdominantnijeg tenisera sveta i devetostrukog pobednika Rolan Garosa – Novaka Đokovića i Rafaela Nadala. Srbin je pobeđivao Španca na svim velikim turnirima, na svim podlogama, izuzev na pariskoj šljaci. A bukvalno ga je „imao“ par puta. Svima je najviše u glavi polufinalni meč 2013. kada je Đoković u petom setu imao brejk prednosti, i u tom momentu ispucao smeč u aut, posle čega je izgubio servis, a zatim i meč.

Taj detalj uopšte nije nevažan u predvečerje „sudbonosnog dvoboja“. Ko malo više prati Novakovu karijeru primetiće da je najteže poraze doživeo posle promašenih „zicera“ iz smeča. U finalu Majamija, protiv Endija Mareja bilo je mnogo takvih udaraca i to je dokaz da Đoković očigledno i dalje ima psihološku barijeru kada treba da „zakuca“ lopticu i da mu je igra na mreži i dalje „ahilova peta“.

Taj detalj mu sigurno neće pomoći u pripremi duela sa Nadalom. A da bi se pobedio Španac na šljaci Rolan Garosa moraju dve stvari da se dogode. Ili da on bude povređen, kao 2009. protiv Robina Soderlinga, ili da protivnik odigra najbolji mogući tenis čitav tok meča, a to se još nije desilo. Najbliži tome bio je upravo Đoković te 2013. ali nije vredelo.

Šta to Nadala čini praktično nepobedivim u Parizu? Za početak, činjenica da tamo ima devet titula i da je doživeo samo jedan poraz, dovodi do toga da većinu mečeva dobija već u svlačionici. U glavnom gradu Francuske puca od samopouzdanja, ali postoje i neki drugi, objektivni faktori. Termin finala, kada možda i jedini put naleti na iole ozbiljnijeg protivnika, da li je to Đoković ili ranije Federer, dvojica tenisera protiv kojih je odigrao najviše finala u Parizu, je početak juna, znači jako sunce, suv vazduh, ionako spora šljaka tada biva najsporija moguća. Sve su to stvari koje i te kako odgovaraju Nadalu, čija se igra bazira na dugim razmenama i top spinovima. A to uopšte ne odgovara „ofanzivcima“ Federeru i Đokoviću.

Zbog uslova i hronične Novakove slabosti u vidu igre na mreži, koja bi mu i te kako pomogla da skraćuje poene i više pritiska Nadala, može se slobodno reći da če ishod velikog megdana zavisiti više od Špančeve forme, koja trenutno nije neka, međutim zna se da je najbolji kada igra pariski gren slem, ali i mnogo više od zdravstvenog stanja, tačnije njegovih kolena. Ukoliko bude zdrav, Novakova najveća nada može da bude jedino promena vremenskih uslova. Da čitavu noć i jutro pre finala neprestano pada kiša, kako bi se raskvasila i ubrzala šljaka i da bude svežije vreme. U suprotnom, realniji je scenario da Novak sačeka neku narednu godinu.

Ipak, treba imati u vidu jednu stvar. Ako i izgubi to finale, ili u najgorem slučaju nikada ne osvoji Rolan Garos, Novak je već sada obezbedio mesto među velikanima ovog sporta, a samo se par srpskih sportista može pohvaliti da ima takvo mesto u svom sportu. Zbog toga, šta god uradio, Nole je naš ponos i ubedljivo najbolji ambasador Srbije, a to nijednog trenutka ne sme da izađe iz glave ovdašnjih ljudi, koji bi mu svašta rekli kada promaši smeč. Suzdržite se, ne zbog Noleta, već zbog sebe, jer ako vređate njega, vređate ono najbolje u nama.

Piše: Tanja Mijić