Zvezdin trener Nenad Lalatović deluje simpatično, pošteno, možda nekada i naivno. I sve je to interesantno ako nisi na klupi trofejnog kluba. Tu moraš da budeš i malo mangup i da svojim ponašanjem ne dozvoliš da poklonici fudbala počinju da te gledaju i prate kroz duhovite, potcenjivačke komentare

Snaga izjave i snaga medija!

Posle utakmice u kojoj je Zvezda, realno, izvukla bod protiv tima kojem gori pod nogama, Lalatović, ni pet šest, tražeći opravdanje za katastrofalnu igru reče.

- Kriv je teren !!!

Pravi šmeker bi osuo paljbu prvo po sebi, zatim po igračima a prateće elemente poput terena, visoke trave, slabo napumpane lopte bi koristio tek uzgred. Na taj način bi udario u živac nabedjenim igračima, pokazao da vidi ono što svi vide.

Na stranu što je recimo jedan Miljan Miljanić Džajinu generaciju zimi obavezno vodio na Zlatibor ,pa Trebinje i kada se to isplatilo južno američku turneju. Ali znalo se, 15 dana pred start se vraćalo kući i igrale utakmice u domaćim vremenskim uslovima.

Ovako Slovenija, Antalija pa dolazak na oranicu. Tu ne treba puno mozga.

I druga stvar sa Čaira. Kako niko od novinara ne upita Lalatovića da li je moguće da onaj sastav izadje na teren, da li je moguće da se prva izmena pravi sredinom drugog poluvremena, da li je moguće da se jedina šansa stvori u 93. minutu, da li je moguće da snage nema ni za lek, da li je moguće da su smišljena tri pasa misaona imenica, da li je moguće ...

I novinaru ućutaše. Domaći prezadovoljni bodom svog kluba, a oni koji prate Zvezdu poput stenografa upisaše izjavu nedelje:

- Kriv je teren.

Teren – trener... Mala razlika zar ne?

Piše: De. St