Trend da igrači, koji su bili nosioci igre reprezentacije 90-ih godina postaju selektori primenjen je i u odbojci, pošto je Igora Kolakovića nasledio proslavljeni kapiten Nikola Grbić
Da li će Nikola biti Sale ili Miha?
Sada imamo situaciju da u pet ovdašnjih najpopularnijih kolektivnih sportova (fudbal, košarka, rukomet, vaterpolo i odbojka) imamo ili smo imali u poslednjih godinu dana, na „generalskim“ mestima asove, koji su pre, najviše 15 godina, završili igračke karijere. Poslednji među njima je odbjkaški „savezni kapiten“ Nikola Grbić, a po iskustvima preostale četvorice, Siniše Mihajlovića, Aleksandra Đorđevića, Dejana Perića i Dejana Savića ne može se izvući jedinstveni zaključak kakav će učinak imati nekadašnji „dizač“ zlatne odbojkaške reprezentacije na klupi Orlova.
Sa jedne strane tu je svetao i osvežavajuć primer Aleksandra Đorđevića. Sale „nacionale“ je, posle godina neuspeha, srpskoj košarci doneo srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu, istovremeno afirmišući neke nove, mlađe igrače. Sa druge je primer Siniše Mihajlovića, koji nije uspeo da odvede fudbalere na Svetsko prvenstvo, a ni pokušaj potpunog podmlađivanja nije dao očekivane rezultate.
Može se govoriti da su u pitanju individualne razlike, ali da li je to i jedino objašnjenje? Stoji da je Đorđević nekada bio plejmejker, „žila kucavica“ svakog tima, a Mihajlović igrač zadnjeg reda, kome građenje igre i nije bila „uža specijalnost“. Možda i u tome leži razlika, ali ima tu još nešto bitnije.
Košarka je u vreme kada je Sale bio igrač i reprezentativac, bila avangarda među sportovima u Srbiji, što po rezultatima, što po stručnom radu. Sa druge strane fudbal u Srbiji nikada nije dostigao visine kakve su imali fudbaleri sa ovih prostora, između ostalih i Mihajlović. Drugim rečima predvodnik srebrnih košarkaša imao je neku bazu, neke „koordinate“ rada, neki recept da sledi, a šta je imao nekadašnji „levonogi bombarder“?
Da to i te kako ima veze, možda je i najbolji dokaz Dejan Savić, koji je do tančina upoznao način i sistem rada u vaterpolo reprezentaciji, samo se naslonio na tu „školu“ i kao rezultat došle su tri zlatne medalje prošle godine.
U oba slučaja, i individualnom i organizacionom, ne moramo da brinemo kakav će rezultat imati mlađi Grbić. Igrao je na najodgovornijoj poziciji – tehničara, čoveka koji ima najbolji pregled igre. Takođe, dugo godina bio je u savršeno odnegovanom sistemu, u kom se tačno zna „ko kosi, a ko vodu nosi“, tako da mu sve ide na vodenicu. Zato se iskreno nadamo da će Nikola, kao i njegova „plava četa“ krenuti stazama i putem Aleksandra Đorđevića, a ne Siniše Mihajlovića.
Piše: Tanja Mijić
