Predsednik Rukometnog saveza Srbije Velimir „Velja“ Marjanović, iskusni rukovodilac, prava je personifikacija potpuno pogrešnog pogleda stručne i medijske javnosti na sport u Srbiji
Velja je car!
Povod za priču o Velji Marjanoviću je debakl ženske rukometne reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj. Naše devojke su u Osijek otišle sa oreolom jednog od „favorita“, bar kada su u pitanju izveštavanja domaćih medija, jer su na poslednja dva velika takmičenja dolazili bar do polufinala, a na Svetskom prvenstvu osvojile vicešampionsku titulu. Kada se dogodi da neka reprezentativna selekcija u rukometu doživi neuspeh Veljina opozicija se naglo budi i počne sa kritikama njegovog predsednikovanja.
U stvari, ovaj debakl ženske selekcije samo ide na ruku Marjanoviću. Kako? Tako što dokazuje još jednom, neoborivu činjenicu, da Srbija, što u muškoj, što u ženskoj konkurenciji, može do medalje da dođe samo ako igra na domaćem terenu. Ono što je bilo do Velje, to je i učinio. Obezbedio je da rukometaši i rukometašice tri puta u godinu dana budu domaćini najvećih takmičenja i da se sva tri puta probiju do polufinala, a u dva navrata su osvojena srebra.
To dokazuje koliko domaća rukometna stručna javnost nema ni dovoljno snage, niti znanja, da kritikuje Velju za prave probleme srpskog rukometa. A njih je bezbroj. Krenimo od domaćeg klupskog takmičenja, koje je od starta neregularno. Pola timova ne može da dobije licencu, jer ne ispunjava najosnovnije uslove (ne plaća blagovremeno igrače), pa se prave kompromisi da ipak igraju, ali da im se u toku takmičenja oduzimaju bodovi i tako nastaje cirkus.
Druga stvar je konstantno gašenje, nekada uspešnih klubova (poput Sintelona iz Bačke Palanke, Voždovac), ili propadanja nekih iz zdravih sredina (Crvenka, Radnički sa Crvenog krsta). Time se smanjuje baza za buduće asove. Ali možda i najveći problem je, devastiranje struke. Ono se najbolje ogleda samo u jednom primeru, nemogućnosti da se već dve i po decenije napravi moderan srednji bek, žile kucavice svakog rukometnog tima, koji bi organizovao igru reprezentacije bar 10, 15 godina.
To su pravi razlozi za kritiku Velje Marjanovića, a ne neuspesi na velikim takmičenjima. Jer po tome je Marjanović daleko ispred svojih prethodnika, koji su „vladali“ srpskim rukometom u poslednjih 20 godina. Po medalja za mušku i žensku selekciju i to još srebrna, nešto je što nije zabeleženo u novijoj istoriji. Međutim, to je ona druga strana medalje, koju mediji i stručnjaci nimalo ne eksploatišu. Tim medaljama srpski rukomet je dugoročno izgubio mnogo. Naše reprezentacije postale su klasične „domaćice“, a kako naš Savez neće uvek biti organizator velikog takmičenja, jasno je da dugo neće biti novih medalja. Sa ovim rezultatima privremeno su „zamaskirani“ akutni problemi ovog sporta, zbog kojih konstantno propada i zbog kojih nam preti sudbina jedne Rumunije, nekada velesile, a danas „topovske hrane“ za ozbiljne nacije.
Sve ovo može se reći i za ostale sportove. Na primer jedva su mediji dočekali, srećno osvojenu medalju u košarci, da Srbiju proglase zemljom košarke, a to što nam se konstantno gase klubovi, lige neregularne, nestručan rad i korupcija u radu sa mlađim kategorijama, nikom ništa. Važno je da je medalja osvojena.
Zbog ovakvog stava lako može da se desi, a nimalo nije nemoguć scenario, da će Srbija na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. imati samo dva kolektivna sporta, vaterpolo i odbojku, mada i odbojkaši neće imati nimalo lak put do najveće sportske smotre, što bi bio slučaj bez presedana u istoriji srpskog sporta.
Piše Vladimir Vesić
