Partizan je izgubio u Tripolisu od Asterasa i to, samo po sebi, niti je vest, niti je razlog za paniku. Međutim, način na koji je doživljen poraz otkriva mnogo toga što nije dobro, i u crno-belom taboru i u srpskom fudbalu
Ogledalce, ogledalce!
Mnogi su najavljivali da je ovo idealna utakmica da Partizan prekine „prokletstvo“ evropskih gostovanja, uglavnom se pozivajući na sjajan rezultat u prethodnom kolu protiv Totenhema u Beogradu. Ipak, realnost ih je, kao po starom običaju, demantovala. U tim prognozama, po ko zna koji put, proradio je naš potcenjivački mentalitet, u stilu „Oni su tek šesti, sedmi u preslaboj grčkoj ligi“, „nisu oni Olimpijakos, PAOK ili PAO“ i slične konstatacije, misleći valjda da je Jelen super liga Srbije reprezentativnije takmičenje!?
Igranje u Evropi jedino je pravo ogledalo fudbala u svakoj zemlji, pa tako i u Srbiji. Evropa je „najstrožiji“, ali i najrealniji sudija. Samo je teren merilo, a ne medijsko ocenjivanje pojedinih igrača i neke polu-realne procene Transfermarketa oko vrednosti istih. Po tim parametrima Partizan bi morao Asterasu da da minumum tri gola, ali desilo se nešto potpuno drugačije.
Tako se dolazi do ključnog pitanja, zbog čega je Partizan izgubio u Tripolisu?
Ono što je prvo upadalo u oči je, da su crno-beli na Peloponezu izgledali kao „ovce pred klanje“. Uplašeni, bez sportske drskosti i rizika. Sa druge strane domaćin, neatraktivnog renomea i imena igrača, znao je svakog trenutka šta hoće. Bili su organizovani, disciplinovani, odigravali brze kontre i polu-kontre i kažnjavali svaki kiks protivnika, što su osnovni zahtevi modernog fudbala. Sve što Partizan nije bio. Spora i kratka dodavanja, prevelika nesigurnost odbrane, sa reakcijama koje ne dolikuju ni kadetima, a kamoli jedinom srpskom predstavniku u Evropi. Ni izostanak dva najbolja igrača Petra Škuletića i Nikole Drinčića nikako ne može biti opravdanje, jer je tu još bar devet standardnih fudbalera, koji su dovedeni da iznesu igranje u Evropi, a ne samo da pokazuju „dominaciju“ na terenima širom Srbije.
Džaba novinarski tekstovi o tome kako je Marko Nikolić mešavina Klopa, Murinja i Gvardiole, da je Andrija Živković novi Ronaldo ili da je Vojislav Stanković defanzivac za sam vrh Serije A. Džaba 21 gol na šest superligaških mečeva, kada je teren u evro-kupovima jedino merilo, a na njemu se sve to nije videlo, ali se videla jedna bezidejna grupa, bez pravog individualnog kvaliteta sa jedne i sa druge strane organizovana mašinerija, koja je u stanju da, realno prosečnoj evropskoj ekipi, donese trijumf.
Zbog svega toga Grobarima i ostalim simpatizerima Partizana ostaje da, pred meč sa Bešiktašem, odgovor na pitanje šta mogu njihovi puleni postave jedinoj mogućoj adresi.
Ogledalce, ogledalce...
Piše: Vladimir Vesić
